ČAJ S MAJMUNIMA / Jelena Stojančić

Boca. Fotodokumentacija ZAVETINA, 2012

Mi sa Balkana pijemo čaj samo kad smo bolesni, a drugi su izgradili životnu filozofiju i biznis na njemu. Evo na primer Šri Lanka, koja se davno nekada zvala Cejlon.

Šri Lanka nije domovina čaja. Na raskošno ostrvo u Indijskom okeanu je uvezen, al' se odlično primio. Prve sadnice je na Cejlon krajem 19. veka iz Indije doneo Džems Tejlor (James Taylor), Britanac i učinio zemlju poznatom po skupocenim listićima. Nisam ranije čula za gospodina Tejlora, ali ga svaki vodič u toku dana bar deset puta pomene kao da mu podiže verbalni spomenik. Pomenu i Tomasa Liptona, Škota, Tejlorovog poslovnog partnera, a njega poznajem, ne lično, naravno, odavno se upokojio, nego kao „brend" koji je i dalje u opticaju.
Čaj je u Indiju stigao iz Kine, a prema legendi, otkrio ga je jedan tamošnji car. Pošto se nešto nije osećao dobro, caru su preporučili toplu vodu. Dunuo je vetar, otresao lišće sa nekog drveta, list je pao u posluženu vodu...Caru se ukus oplemenjene tekućine svideo i, sve ostalo je istorija. Rođen je čaj kojeg Kinezi zovu ča.
Sa uzgojem čaja je kao sa vinom. Kvalitet mu zavisi od geografskog porekla, vrste, načina obrade... Najbolji je iz Kendija, Nuvara Elije i Matalea, što će reći, svi su prvoklasni jer se uzgajaju u Centralnoj provinciji (nekoj šrilankanskoj Šumadiji), na proplancima i na planinama, pa čak iznad dve hiljade metara nadmorske visine.
videti više :  Jelica Stojančić