Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"

(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.)

......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојевића - прекумановског интелектуалца - доживотног председника српског лекарског друштва, бригадног генерала, који је имао срећу да доживи дубоку старост (стр. : 17, 18, 19, 38...)

            У ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ ( књ. 8, Загреб, 1971, стр. 126), о Станојевићу пише следеће:

            "Гимназију завршио у Београду, медицину у Петрограду (Русија) 1911. Службу заштите од бојних отрова специјализирао у Паризу. Учествовао у ратовима 192 - 18 као трупни лекар командир пољских и резервних болница. После 1918 на различитим дужностима у Војном санитету. Пензионисан по молби 1941, у чину санитетског бригадног генерала. По Ослобођењу, 1945, професор историје војног санитета у Санитетској официрској школи и професор историје медицине на Медицинском факултету у Сарајеву. Објавио велик број чланака, студија и приказа из области превентивне медицине и историје медицине.

БИБЛ. : Историја ратних зараза, Београд, 1924; Историја српског војног санитета и наше ратно санитетско искуство 1912 - 18, Београд, 1925; Бојни отрови и заштита од њих (2. изд. 1931); Историја медицине, Београд, 1953. ( 2. изд. 1960); Трагедија генија, медицински есеји и студије, Београд, 1962; Болести и стваралаштво књижевника старог Београда, Београд, 1966".

            Одмах пада у  очи : више  је доктор Станојевић написао, него што писац енциклопедијске одреднице (М. Др. ) - наводи. Не наводи податак да је Станојевић написао и читав низ других публикација, између осталог и : Пуковник Др Влада Станојевић, МОЈЕ РАТНЕ БЕЛЕШКЕ И СЛИКЕ, Љубљана, 1934,  203 стр. Примерак  овог издања купио сам у једној од ретких антикварних  књижара у Београду, још као апсолвент Филолошког факултета, 1974. године. Овај примерак је аутор лично потписао "Г - ну Милану Ћурчину, у знак поштовања, 7 нов. (19) 34. у Новом Саду".

            Мој отац је видео ту књигу, у Звижду, док сам је поново читао, током јесени 1975. и 1976. године (док сам чекао позив за одлазак на одслужење војног рока) и веома се обрадовао. "То је тај доктор, доктор Влада, чији је помоћник био и пријатељ твој покојни деда Станко, и у Моравској болници, код Ћеле - куле, и преко Албаније, и после кад се вратио из царске Русије и довео добровољце на Солунски фронт". Међутим, у ратним белешкама доктора Станојевића, није било ни речи о мом покојном  деда Станку Лукићу (1892 - 1955). Доктор  Станојевић помиње низ бораца болничара, поименце, али Станка Лукића нигде. "Нема везе; били су пријатељи, доживотни; али кад је мој отац умро, у ствари неку годину раније то се прекинуло. Треба да га потражиш..." Где и како?

Посвета исписана руком Др В. Станојевића

              У то време сам у пожаревачком Историјском архиву неколико месеци истраживао грађу и тражио подстицаје за читав низ мојих романа; неки ће се од њих појавити много година касније, неке нећу објавити. Један од мојих главних јунака, био је и писар Мишљеновић, рођен седамдесетих година 19. века, када и мој прадеда Димитрије Лукић (1870 - 1915), народни посланик и прегледач бобичавих свиња, трговац и шпекулант, пријатељ "Црнорукаца" и земљопоседник. Писар је прошао све оне ужасе и Голготу која је прошла његова генерација. Као трећепозивац, ипак се вратио са Солунског фронта, и средином Другог светског рата - неколико година пред своју смрт, начинио је и записе, аутентичне, које су ми његови унуци, вршњаци мога оца, ставили на увид. Није било много тога написаног. Око 30 - страница, на којима је стала историја мога родног места од почетка до тренутка у коме је све писано, и судбина самог писара. У рукописној заоставштини је било на стотине и стотине непознатих ствари, сасвим потиснутих, које је требало дешифровати, што сам и чинио, годинама. Писар је био у дотицају, и пријатељ, неколико угледних прекумановских интелектуалаца, међу којима је било и професора универзитета, и  један од председника југословенске владе после Првог светског рата. Писар је био, као лик, и прототип, веома захвалан за надградњу; мада ме је од почетка привлачио и лик једног српског лекара, који је рецимо, прошао сличним путевима, као и писар, као што су били др Влада Станојевић, или  доктор Михаило Петровић. Немци су добили свога "Доктора Фауста", Руси су добили свога "Доктора Живага", могли су и Срби да добију свога "Доктора горостаса". (Добили су га, наравно, коначно, и донекле, са Димитријевићевом књигом.)  Лик прекумановског српског интелектуалца био је достојан једног великог, потресног и истинитог српског романа. Нисам изабрао за главније ликове својих романа "Литургија" и "Ујкин дом" лик неког српског доктора прекумановског интелектуалца, јер бих морао да жртвујем много од драгоцене и лепе грађе коју сам био сакупио. Друго - врло сам касно - месец дана пред смрт, упознао лично проф. др Владу Станојевића!

То је та страница ЕКСПРЕСА коју сам сачувао!

            Када сам се вратио из војске ( лето 1977), мало сам времена провео у родном месту, у Мишљеновцу. У међувремену је мој отац донео из Београда ( где је радио од седамдесетих) "Ескпрес  Политику" у којој је преко целе странице објављен врло дирљив интервју са старим  бригадним генералом и доживотним председником Српског лекарског друштва. Запослио сам се као млад професор књижевности у средњешколском грађевинском центру, на крају ондашњег Булевара револуције у Београду, тако је прошла јесен 1977. године. Зима. Свуда сам са собом носио онај интервју са старим доктором Станојевићем; и тек средином марта 1978. године, добио сам коначно адресу стана дотктора Станојевића : Хаxи Рувимова бр. 2 а. Толико сам пута туда пролазио, и као студент, одлазећи на Студентску поликлинику, или код професора романтизма Миодрага Поповића, а нисам знао да у близини станује доктор Станојевић. У пошти су ми дали број телефона  В. Станојевића, и одмах сам телефонирао. Стари доктор Влада је мислио да сам ја професор правног Факултета Радомир Лукић и предложио је да се видимо у "Метрополу", и ја сам схвативши морао да му неколико пута поновим: - Не, ја сам Мирослав Лукић, професор књижевности, унук Вашег болничара Станка Лукића, из Мишљеновца код Кучева. - Па, зашто ми се Станко не јавља? Где сте ви у овом тренутку? - У Грађевинској школи у Хајдук Станковој улици у Београду. - Узмите такси, молим Вас, и дођите одмах у мој стан...

            Видели смо се, три пута, после нашег првог сусрета. Сусрет је био више него дирљив; већ зашао у десету деценију живота, доктор ме је не једном питао: "Па, зашто ме нисте потражили раније?Раније?Раније. Ваш  деда ми је био као брат, а једном ми је и живот спасио..."  Шта сам могао да му одговорим? Да му кажем грубо да нисам знао да је жив?

Корице књиге Др Станојевића, објављене
као пишчево издање

            Током свих тих сусрета, два сата је могао живо да се сећа ствари које су се тицале Првог светског рата, и многих других ствари, и људи, који су одавно припадали оном другом свету, али после два сата почињао је да се "губи", па ме је молио да прекинемо сећања и разговоре и да дођем следећом приликом... Станојевићеве "Моје ратне белешке и слике" су драгоцено  лично и документарно сведочанство о једној српској епопеји. Станојевићева важна дипломатска мисија, одисеја током  Првог светског рата у Русију, све што је тамо доживео, где је отишао да доведе многе српске добровољце, пут кроз Русију, сусрети са револуцонарним властима и атаманима, пут кроз Сибир, преко Манxурије и после повратак океанима и кроз Средоземно море у Солун, учешће у пробоју Солунског фронта, све је то личило на легенде које су неправедно потиснуте, али то нису биле легенде. Професор  доктор Станојевић је имао изванредно буран живот и судбину. За једног романописца, рекао бих, можда је имао и узбудљивију судбину од  горостаса српске ратне хирургије доктора Михаила Петровића. Доктор Станојевић је, поред осталог написао и објавио о свом трошку позамашну књигу "ДООКТОБАРСКА РУСИЈА. Карактерологија феудалног друштва, његове културе и судбине" (Београд, 1972, 593 стр. ситног текста); есеји и студије. Ту књигу ми је доктор Влада поклонио 2. априла 1978.  и чувам тај примерак са посветом. Ни месец дана после тога, у "Политици" је, преко целе странице, објављена смртовница доктора Станојевића.

куртоазна рецензија (одштампана у целини
на првој страници књиге) сада већ покојног
 професора универзитета Радована Самарџића

            Објављена је уз "ДООКТОБАРСКУ РУСИЈУ" и куртоазна рецензија (одштампана у целини на првој страници књиге) сада већ покојног професора универзитета Радована Самарџића ( "...У овом другом допуњеном рукопису мислим да сте добро учинили што сте јаче истакли цитате руских ауторитативних карактеролога, класичних књижевника и старих историчара Соловјова, Миљукова и Кључевског као и цитате из велике Совјетске енциклопедије у 50 свезака којима сте поткрепили своје закључке. Такви су цитати о Бакуњину, Пљеханову, филозофу Соловјову и другима. Ради карактеролошког поређења мислим  да су умесно изнети и карактеролошки закључци у последњем поглављу страних карактеролога као и наших Цвијића, Дворниковића и Дучића. / Моје је мишљење да би Ваше одштампано дело било од користи као помоћна књига при извођењу наставе из историје на нашим универзитетима и другим вишим школама. Верујем да би књига била радо тражена и читана и у ширим круговима наших читалаца. /  С другарским поздравом /   Проф. Радован  Самарџић, с. р.", стр. I)

            Да приведем крају ово подсећање : закаснио сам. Закаснио сам најмање  три године, ако не  и читавих десет година! Смрт је била бржа : уграбила је доктора Станојевића, заборављеног горостаса, прекумановског интелектуалца, у тренуцима кад смо сусрећући се и разговарајући улазили у време, заборављено време, као у предсобље вечности...*

___________________________________________-

      * Фрагмент из књиге ШЉАКА ИСТОРИЈЕ. Шкарт /Мирослав Лукић.  - Београд: ЗАВЕТИНЕ:Мобаров институт, 2002. (Прво, тј пилот издање; врло ретко)