ПоРтАл


ДИБИДрУС


Дигиталне библиотеке друкчије уређене Србије – Незадрживи циклус обнове... ДНЕВНИК Преображења Србије

ПоРтАл-насловна | ФЕЊЕР (у тами) | Администрација Нечисте крви | КОЛО | Јавност | | | | Србија"ИЗМЕЂУ" | Звездана капија | Заветина+ | Канал ЗАВЕТИНА | ТАЈНОВОДСТВО| ФРЕСКЕ | МУРЕЋЕП | ЗАВЕТИНЕ Суз | АМБЛЕМтпс | ПРЕТПЛАТА | |НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА |ЗАВЕТИНА:ДИБИДрУС |Купи књигу, часопис,претплата||КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори. Претплатници. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. | Видети више Контакт >Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001.

Translate

Претражи овај блог

eccellenza IPERBOREO

А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју...
Резултат слика за црнјански ретке слике
... Довољно је, међутим, само, да заиста задремам, па да се збиља сетим, како улазимо у такозвани Залив крста, који се тако зове, не знам зашто, али је један од најлепших, на Шпицбергену. Има тако лепу, благозелену, тундру. Мој познаник каже, талијански: verde tenerello. /Вода, пред том тундром, прелази, са зеленог, на дубоко зелено. А оштри врхови су мрки, иза тога, а небо, бистро плаво. Са тих брда глечери теку, у неком непомичном току - непомичном за људско око - а личе на залеђену реку. /Кад се тргнем и отворим очи, Тиренско море ми се чини, модро. /У њему се ту не огледа ништа. Ни небо. Ни једрилице. Ни облак на небу. /Чим отворим очи, поменута, млада Неаполитанка - којој се види пупак, на лепом, разголићеном трбуху - почиње да ме исмева. Маркиз (каже име) прича, да је, по мом мишљењу, све боље, на Северу. И човек. И жена. И природа, и књижевност, и сликарство, и театар, а нарочито ватра, коју у свим кућама, и најсиромашнијим, имају. Сви су шампиони, клизачи, на леду. /А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју... - Милоша Црњански - eccellenza IPERBOREO - КОД ХИПЕРБОЈЕЦА I, 1966, Београд, стр. 334 - 335, поглавље Етрурски анђео)

ЛеЗ 0013382

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ
КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА II

Укупно приказа странице

Истакнути пост

Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"

(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.) ......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојев...

петак, 13. фебруар 2015.

БОБОК / Ф. М. Достојевски



Овога пута доносим Записе једног лица. То нисам ја, то је неко друго лице. Мислим да више није потребан никакав други предговор.

*

Пре три дана, рећи ће ми тако Семјон Ардалионович:
   Та хоћеш ли ти, Иване Иваничу, једном бити трезан, кажи ми, забога?
Необичан захтев. Не љутим се — ја сам човек бојаж- љив. Но, ето, мене су и лудаком прогласили. Једном је, слу- чајно, уметник насликао мој портрет: »Ти си«, вели, »ипак писац«. Ја сам му дозволио, и он га је изложио. Читам тада: »Идите, погледајте то болесно лице које није далеко од лудила«.
Није важно, али како то тако одмах дати у штампу? У штампи би све требало да је ваљано, тамо би требало идеала, а овде...
Ваља рећи, бар увијено, због тога постоји стил. Али не, неће он увијено. Данас се губе и хумор и леп стил, уместо духовитости узима се псовка. Не љутим се: нисам ја не знам какав писац да бих полудео. Написао сам и приповест, али нису хтели да је објаве. Написао сам и фељтон, но и то су одбили да штампају. Много сам фељтона нудио разним ре- дакцијама, и свуда су ме одбијали — »соли« ту нема у вас, веле.
   Какве соли, — питам ја уз подсмех, — да није грчке?
Онај ме и не схвата. Сада махом преводим за издаваче с француског. Пишем и рекламе трговцима: »Реткост! Црвени чај с плантажа...«, а за панегирик његовом превасходству, покојном Петру Матвејевичу, примио сам знатну суму. Један  књизар ми је наручио да напишем книижицу  Вештина да се допаднете дамама. Објавио сам неких шест таквих књизица у току свог зивота. Имам намеру да скупим Волтерове сентенце, али плашим. се да то нашима. Не буде неслано. Какав Волтер, данас је потребна мотка, а не Волтер! И последње зубе су један другоме избили. Ево, то је цело- купна моја књижевна делатност. Не рачунам то што редакцијама бесплатно шаљем писма са својом пуном адресом, потписом. Непрестано нудим савете и сугестије, критикујем и указујем на пут. Прошле седмице сам једној редакцији послао четрдесето писмо по реду у последње две године. Само за марке сам утрошио четири рубље. Мој карактер је гадан, у томе је ствар.
Није мене сликар портретисао због уметности, већ због двеју брадавица које напоредо стоје на мом челу: то је феномен, вели он. Ето, сада немају идеје, па користе феномене. Али, брадавице на мом портрету успеле су — као живе! То називају реализмом.
Што се, пак, лудила тиче, у нас су прошле године многе прогласили лудацима. И то какав стил у свему томе: »Поред«, веле, »изворног талента ... на крају се показало ... уосталом, то се одавно могло наслутити...« То је вешто и, с тачке гледишта чисте уметности, то се може и похвалити. Да, но одједном су се још умнијим показали. То је то, да човек полуди — знају то у нас, но никога још нису умним учинили. Сећам се једне духовите шпањолске шале из времена када су Французи, пре два и по века, саградили прву лудницу: »Све су своје лудаке сместили у засебну кућу, да нам покажу да су они сви паметни Ијуди«. Тако је: ако другога стрпаш у лудницу, нећеш тиме показати своју памет. »К. је луд, значи: сад смо ми паметни«. Не, то не мора да значи.
Уосталом, доврага... шта се ја ту памећу размећем и све једнако гунђам. Досадио сам и слушкињи. Јуче ми је свратио пријатељ: »Твој стил се мења«, вели, »постаје некако испрекидан. Сецкаш ли сецкаш — уводна фраза, па уз њу опет уводна фраза, па још нешто у загради, а онда све искиђаш, исецкаш ...«
Он је у праву. Са мном се нешто необично збива. Мења ми се карактер, боли ме глава. Нешто ми се привиђа, и начас ми се чини да чујем нешто необицно. Гласове не чујем никакве, него тако, као да неко крај мене понавља: »Бо- бок, бобок, бобок!«.
Какав ли је то бобок?
Ваља се мало разонодити.

*
Намеран да се разонодим, ишао сам и на сахрану

уторак, 10. фебруар 2015.

РЕКЛАМА, РЕКЛАМЕРСТВО



Реклама је трговачки део посла, и она је често завијена у неке обланде. Како на масовним медијима, тако и на интернету.  Наслови таквих реклама су, често, бомбастични, дречави, и такви какви јесу, сами наслови, не иду даље од скретањња пажње, чистог рекламерства. Ево како се хвали једна књига, и при том се рекламира и једна бања. Одломак. Најзанимљивије  тамо није наслов  (Поп Мартин и скривено благо  Источне Србије), већ фотографски прилог – фотографије предела ове недовољно познате области.
Не знам да ли ми се више допао опис последњег погледа Поп Мартина упућеног Лазару, Донкина исповест или беседа новинара Васе о психологији златара. Имао сам утисак да читам Иву Андрића.
Али, хоћу нешто више да кажем о овим легендама што ће вас још више учврстити у одлуци да набавите књигу и да бар за тренутак закорачите у стара времена данашње југоисточне Србије.
Све је почињало на летовању у звоначкој Бањи. Мој даљи рођак, а у сваком случају одличан пријатељ Драгољуб Нотев држао је кафану, а и данас изнајмљује најбољи приватни смештај у Звоначкој бањи. У његовој кафани, испод базена са једне и Асеновог калеа са друге стране прилазили су многи добронамерни и недобронамерни путници намерници и ненамерници. Данас она више не постоји, али њу и неке сличне њој замењује фацебоок група Поп Мартинових следбеника.
За оне који не знају Звоначка бања је једна од најлековитијих бања за обољења нервних болести. Ова обољења никад нису била раширенија, а бања никад није била јаднија, но да не скрећем са теме.Ако мало погледате мапу, видећете да су Звоначка бања и њено средњевековно утврђење Асеново кале на средини пута између древног Наисуса, тј. данашњег Ниша и некадашње Сердике, тј. Софије. Ни мање ни више него таман толико да коњаник може да ову дистанцу пређе у једном цугу, ако је у журби узме одморног коња и одмах настави ка Софији. Постоје пуно ископина и археолошких доказа о овоме, ал да не замарам…
Цариградским друмом су пролазили крсташи, турци, ходочасници, каравани. Злато је било једино средство за згртање блага у то време, па нека кеса или можда и више њих морале су да скрену са пута. Злато углавном потиче из времена пре Турака, потиче од крсташа који су се из Византије враћали пут Рима, Беча, Париза и Лондона. Злато потиче у једној мери и од Дубровчана када су бродили друмским путевима.
Интересантно, бар по разговорима Драгољуба Нотева са бугарским историчарима специјализованим за средњи век псеудонимом Поп Мартин се одржао пуно векова. Како? Изворни Поп Мартин је био веома интелигентан човек, а један од сталних задатака његових хајдука је био да не бријају браду и бркове, да пуштају косу (калуђерски тип стајлинга) и да носе крзнене шубаре од црне вуне. Тако су поприлично били идентични, а како су им се виделе само очи, људи нису ни могли да их разликују. Име Мартин је постајало све чешће међу хајдуцима, па управо на тај начин и његов култ је опстајао још дуго година, а вероватно и векова.О начину регрутовања и ритуалима учлањења у чету неком другом приликом. Занимљиво је рећи и како су хајдуци тренирали, какве коње су јахали, како су наплаћивали пролаз кроз њихов реон и како су спречавли изградњу џамија.Посебно је остала мистификована највећа магаза, тј. смокова дупка и чињеница да и данас јагма не јењава, а поједини занесењаци најскупље плаћају сазнања о њој. Не заборавите, у Брациној књизи није јасно наглашено шта се касније десило са Мартином, хајдучка крв не мирује, па можда се наставе и неке нове пустоловине његове дружине. Ја бар прижељкујем.И још нешто.Ако се запитате у чему је права снага Поп Мартиновог блага? Рашка област има своје Немањиће, Западна Вука Караџића, централна Светог Цара Лазара, Карађорђа и тако даље. А кога има Источна Србија? Људи воле да се вежу за лидере, а простор и прилика су одлични за појаву једне енигматичне личности.Братислав је управо својим романом учврстио култ поп Мартина у драгоцену легенду за људе из наших крајева. А ако се питате да ли још увек постоји његово благо … па управо то благо је утиснуто у лепоту овог краја која је непознаница и дан данас већини локалног станивништва …
      = извор: видети више

понедељак, 9. фебруар 2015.

Скривено благо




Миџор је један од врхова Старе планине који се налази десетак километара северно од села Топли До или 35км од Пирота. Недалеко од поменутог села су резервати природе Браткова страна и Вражја глава. Надморска висина Миџора је 2169 метара и својом висином заузима четрнаесто место у Србији. Од њега су виши само врхови на Проклетијама и Шар планини, а ако посматрамо ужу Србију, онда је највиши врх у Србији. Из Топлог Дола на Миџор се стиже стазом преко Дугог била. У околини Миџора нема богатих шума, само
густе планинске траве и високе папрати. Јосип Панчић је десетак биљних врста са Миџора окарактерисао као веома ретке, а неке и ендемичне. На врху Миџора је камена пирамида, која означава, не само највишу тачку, већ и државну границу. Планинари који доспеју до Миџора имају задовољство да уживају у прекрасној панорами пред њима. Са крова Старе планине све је као на дохват руке, поглед допире десетинама километара около.
Недалеко од Миџора, 1,2 км југозападно, је Бабин зуб. Прича каже да је некада у околини живела нека баба Марта која се непрестано противила сечку (фебруару). Не обазирући се што сечко има још три дана владе, јер су у марту првих девет дана његова, она погоди чобане, однесе бачије да бућка масло, истера овце, па и сама крену са њима.«Прође сечко као пас, а баба Марта истера овце на бачију«, говорила је баба Марта, а сечко да би јој се осветио, пусти јак мраз, те се овце посмрзавају, бачије попуцају а Господ осуди бабу и она се смрзне и распадне, само остане један зуб, који се и данас види. Под ударом времена основна стеновита маса Бабиног зуба претворена је у један виши и један нижи остењак, оба неправилног облика. Изразито доминира околином, јер је готово без вегетације и чини контраст околном зеленилу. У околини овог занимљивог врха налази се мноштво изузетно хладних извора планинске воде невероватне чистоће. Извори су на надморској висини од 1500 до 2000м, а температура им се креће од 4 до 7 0Ц.
Југоисточно од Миџора на главном гребену је још неколико врхова висине око две хиљаде метара. Вражја глава је врх висок 1938м, оштар је и стеновит, а окружује га више остењака различитих облика. До овог врха најлакше се долази из Топлог Дола, али је и ту потребно уложити велики напор да би се савладао успон. Само метар нижи од Вражје главе је врх Три чуке (1937м), иначе, резерват природе, испод чијих је стрмих стена извор Дојкиначке реке. У сливу ове реке налази се још један резерват природе Смрче.
У атару села Рсовци, 22км удаљеног од Пирота, је стабло црног бора које је под заштитом државе и представља још један споменик природе на овом подручју. Крај овог села, на десној обали Височице, на Старој планини, у пећини брда Калик налази се црква Светог Петра и Павла, познатија као пећинска црква. То је атрактивни средњевековни споменик културе са остатком фресака из XИИ века. До цркве се долази каменитом стазом. Сама црква је у стени, где су у камени масив укљештена врата и два прозора. На северном зиду сачуван је остатак првобитног живописа – фигура Христа Младенца. Ова фреска је готово јединствена у српском фреско-сликарству јер је Христос млад и ћелав.
Најинтересантнији део долине реке Височице је клисура Владикине плоче, дугачка 2км и на неким местима дубља од 300м. Почиње код пећине Потпећ а завршава код ушћа потока Козарник. Ова клисура се налази ван свих путева, па је стога позната само правим заљубљеницима у природу.
На странама клисуре Владикине плоче истражено је 11 пећина. Највећа и најинтересантнија пећина је Владикина плоча. Улаз је висок 18 метара, широк 12 метара, а главни пећински канал је дужине 190 метара. На крају овог канала уским пролазом силази се у Блатну дворану, 10м нижу од дна пећинског канала. Од главног канала се одваја краћи бочни канал који се претвара у јаму дубоку 30м.
Нешто више од тридесет километара од Пирота, у подножју Старе планине, испод дрвећа, бисра и хладна избија Јеловичка река. Недалеко од извора се налази Копрен, проглашен резерватом природе. Људи кажу да вода одавде престане да извире, на неко време, а онда опет настави да тече. Некада је вода са овог врела покретала малу хидроцентралу и ваљавицу, а данас тога више нема. Данас на месту где се састају Јеловичка и Брлошка река, налази се одмаралиште Врело. Пријатна, шумовита долина, на око 800 метара надморске висине је
место где се никада не спуштају магле, што боравак на овом месту чини још пријатнијим.
       Извор:Ако сте страствен планинар, риболовац или само заљубљеник у природу, онда је Стара планинаправи изазов за вас
 
* *


ЈЕЛОВИЦКО ВРЕЛО НА СТАРОЈ ПЛАНИНИ ПРЕСУСУЈЕ НА САМО ЈЕДАН ДАН СКОРО СВАКЕ ГОДИНЕ ОКО ПРЕОБРАЗЕЊА,19.АВГУСТА.МИСТЕРИЈУ ЦЕ ПОКУСАТИ ДА РАЗРЕСИ МЕДЈУНАРОДНА ЕКСПЕДИЦИЈА КОЈА ПО ТРЕЦИ ПУТ ДОЛАЗИ НА ОВУ ЛОКАЦИЈУ.САСТАВЉЕНА ЈЕ ОД ДЕСЕТ СПЕЛЕОРОНИОЦА ИЗ НЕМАЦКЕ,ПОЉСКЕ И СВАЈЦАРСКЕ.ПОСЛЕДЊИ ПУТ БИЛИ СУ ПОЦЕТКОМ ОВЕ ГОДИНЕ КАДА СУ РОНИЛИ ДО 48 МЕТАРА ДУБИНЕ.ЗБОГ ВИСОКОГ ВОДОСТАЈА И ОПАСНИХ УСЛОВА ТАДА СУ ОДУСТАЛИ ОД РОЊЕЊА НА ВЕЦОЈ ДУБИНИ,АЛИ ЈЕ САДА НИЗАК ВОДОСТАЈ ПА ЦЕ ПОКУСАТИ  ДА СА СКУПОЦЕНОМ ОПРЕМОМ КОЈУ ДОНОСЕ ДА ПОПРАВЕ РЕКОРД.
РОНИОЦИ СТРАНЦИ

Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Популарни постови

COMPLETARIUM - Портал

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА.

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"