НАЦРТИ КЊИГЕ О БЕЗМЕРЈУ

 

 

 

Воденични пут

Нацрти књиге о безмерју

..
..

Изашао сам на Велики пут,
широк, широк друм...

Нешто ме зове тамо - тамо далеко
на северу.
Нешто ме враћа унатраг,
према југу.

Куда сам ја то кренуо, Боже?

Према расаднику, шумском расаднику,
или неком другом, вечитом расаднику?

Широк, широк је то друм,
познат, али ипак то није више онај друм
којим сам пролазио пре шест деценија,
или пре само две деценије.
то је неки други друм,
нека друга ширина,
која води у неизмерје,
према заборављеним барама
усред врбових шума
што се напајају подземним токовима?
Јесам ли кренуо
да ловим гргече, или штуке?
Или да постављам питања,
она најтежа, хоризонту
и сунцу које ће ускоро да зађе,
и оном које је зашло изненада почетком овог лета?

Широк, широк је то друм
и без краја,
са галеријом у којој су и Бог и Природа
радили на заједничкој хармонији
и плодној сарадњи хумуса и светлости,
семена и обнове, раста и других споредних путева.

Ту некад беше воденица, а сада је ова слика прекрасне архитектуре павити.

Ту речи не помажу, или вреде врло мало. Слике говоре речитије својим заводљивијим немим језиком. Да ли бих могао да се такмичим са овим или другим сликама, ако бих рекао или написао да да је павит читавог пролећа и лета радила на овим својим павиљонима без удела човека, који се негде повукао, другде и далеко?

Фотографски апарат, око камере, виде много боље од човечијег, чак можда и од птичијег ока. Фотографска или филмска поезија, што је једно те исто, убедљивија је од стихотвораца овог века што је кренуо према својој првој четвртини полако и сигурно.

Али мене нису повели ни кодаков или неки други апарат, или камера, ни предвечерје, ни зов страсног риболовца, већ је то нешто друго, што се узпут као случајно, поставило тако да не може остати непримећено.

Да, то је хмељ који се овог септембра успузао преко ограде скоро до половине крова куће мога покојног друга и пријатеља из најранијих дана живота, када су  голубови - високолетачи - арапи, мавијани и други били важнији од свега другог. И када је можда почело то - неће ли ваљда бити грубо ако напишем - занесењаштво и зурење у висину, у кругове све шире и шире и ближе сунцу у зениту?

Сада су ту неки трећи људи, невидљиви, скривени као осе у непрегледном зеленилу надируће прашуме и лијана хмеља и павити. Не чује се гукање голубова, иако још увек испод стреха висе голубарници, с оне друге стране крова према дворишту, где су повремено рзали или њиштали вранци покојног Душана Глувог...И на другим деловима су неки други људи, које не познајем, или једва знам (из виђења, како кажу; али какво је то онда познавање? и чему?)

* *
Изашао сам на Велики пут,
широк, широк друм...

Води ме својеврсна архитектура плодног хумуса.

Вуче ме нешто - тамо...

Тамо у блиској даљини (тзв. Врата Звижда), онај брег који се окомито спушта на крају једне дуге њиве кукуруза који су скоро сазрели, што је оптичка варка. Јер је брег ипак даље, много даље него што на слици изгледа. Вуче ме нешто, смисао свих тих воћака што дозревају на хоризонту, или у близини?
Нешто што је огромно и недосежно, тајна над тајнама?

Нешто што вуче према доле, да погнем главу, као што се повијају гране пуне плодова, у зрењу?

Не, не као ове мехуне багремова, пуног опасних шиљатих бодежа - коме је уопште када пало на памет да овде  рашири такву врсту багрема? Која је, морам признати, било и док сам био дечак и пролазио  испод редова те врсте, опасне по босоноге момке, одлазећи на наш салаш у предвечерје.

* * *

Идем широким друмом,
посутим шодером, и гле

Није то прва камара старог бибер-црепа у градинама и воћњацима успут, или тамо где су они који су их ту са кровова својих обновљених кућа донели да не би сметали у двориштима. Симбола пропадања и одбацивања старог има свуда, а од новога ни трага. Флора и фауна у надирању у бришућем лету, као утовљена фазанка, налеће и с криком се обрушава и нестаје  у зеленој купи процветале павити.

И тако док се враћам сам кроз  безмерје предвечерја, као да неко иде за мном, као да ме прати поиздаље, окрећем се, али никога нема, само једна жута мачка, пољкиња-ловкиња, која прилеже у прашину и чека да пођем и наставим пут даље.
И после, док палим светло на тераси, у кући која преко године самује дубље од мене, видим -паук је заузео своју ловачку, ноћну позицију, разапео мрежу, и упорно чека.

Покушавам да нешто запишем о зарђалој бритви, која је некада припадала блиским укућанима, али не иде, не да се.

Покушавам да сређујем белешке, које сам водио пре три деценије, али чему? Зар није боље оставити што више ствари необјављених, што више тих зрнаца, недоречености, па понекада и таквих детаља који се чини тривијални, или неважни?

У тим метровима и метровима бележница, дневника, има свега и свачега, али зашто да ја - и не прегледавши све то пажљиво -  пресуђујем и инсинуирам сада, зар није прерано, и зар нема неких других пречи ствари?  Зар та зарђала бритва нема занимљивију историју од амбиције ма кога писца на свету? Зар она није један од последњих сведока света који је пропао. Упропаштен?
Зар она не говори на неки неизрецив начин, као и све оно што сам недавно видео на гробљу и што тако без речи исказује ова фотографија?

Следећег пролећа флора ће прогутати све те камене књиге наших сеоских библиотека - гробаља.
Јер је дошло једно поколење које је одвело нешто одавде, о чему се ћути.
Као што ћути овај гроб, једног од мојих стричева погинулих само неколико дана по свршету Другог светског рата, тамо негде далеко, где су га отерали, одвели - без икакве обуке, да буде глинени голуб, оних које је послао Непоменик.

Чујем гласове многих ишчезлих бивших драгих - као шушањ који изазива у густој шуми око гробља  нешто, можда лисица, или белосветске избеглице које се крију около гробља на путу без краја, на које их је потерао Непоменик. Као да ме гледају очи многих погинулих двадесетогодишњака, наивних и веселих момака, које је неко потерао на кланицу као стоку, Боже опрости. Зарђала бритва и гробови мени говоре много више о данашњем времену и данашњим људима и апокалипси, него све то што сам писао некада, сатеран судбином, животом и другим недаћама, у неки ћошак, који би много више одговарао тим пацовима што су измилели свуда и циче у грмљу, као змије у парењу...

Изашао сам на Велики пут,
широк, широк друм...

Сада ме води - ширина,
и чини се да ће тако бити
од сада 

одавде

 до вечности....
..

Извор : ЛеЗ 0007910