(Брезник, 5 . март 1886 - Београд, март 1978.)
......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојевића - прекумановског интелектуалца - доживотног председника српског лекарског друштва, бригадног генерала, који је имао срећу да доживи дубоку старост (стр. : 17, 18, 19, 38...)
У ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ ( књ. 8, Загреб, 1971, стр. 126), о Станојевићу пише следеће:
"Гимназију завршио у Београду, медицину у Петрограду (Русија) 1911. Службу заштите од бојних отрова специјализирао у Паризу. Учествовао у ратовима 192 - 18 као трупни лекар командир пољских и резервних болница. После 1918 на различитим дужностима у Војном санитету. Пензионисан по молби 1941, у чину санитетског бригадног генерала. По Ослобођењу, 1945, професор историје војног санитета у Санитетској официрској школи и професор историје медицине на Медицинском факултету у Сарајеву. Објавио велик број чланака, студија и приказа из области превентивне медицине и историје медицине.
БИБЛ. : Историја ратних зараза, Београд, 1924; Историја српског војног санитета и наше ратно санитетско искуство 1912 - 18, Београд, 1925; Бојни отрови и заштита од њих (2. изд. 1931); Историја медицине, Београд, 1953. ( 2. изд. 1960); Трагедија генија, медицински есеји и студије, Београд, 1962; Болести и стваралаштво књижевника старог Београда, Београд, 1966".
Одмах пада у очи : више је доктор Станојевић написао, него што писац енциклопедијске одреднице (М. Др. ) - наводи. Не наводи податак да је Станојевић написао и читав низ других публикација, између осталог и : Пуковник Др Влада Станојевић, МОЈЕ РАТНЕ БЕЛЕШКЕ И СЛИКЕ, Љубљана, 1934, 203 стр. Примерак овог издања купио сам у једној од ретких антикварних књижара у Београду, још као апсолвент Филолошког факултета, 1974. године. Овај примерак је аутор лично потписао "Г - ну Милану Ћурчину, у знак поштовања, 7 нов. (19) 34. у Новом Саду".
Мој отац је видео ту књигу, у Звижду, док сам је поново читао, током јесени 1975. и 1976. године (док сам чекао позив за одлазак на одслужење војног рока) и веома се обрадовао. "То је тај доктор, доктор Влада, чији је помоћник био и пријатељ твој покојни деда Станко, и у Моравској болници, код Ћеле - куле, и преко Албаније, и после кад се вратио из царске Русије и довео добровољце на Солунски фронт". Међутим, у ратним белешкама доктора Станојевића, није било ни речи о мом покојном деда Станку Лукићу (1892 - 1955). Доктор Станојевић помиње низ бораца болничара, поименце, али Станка Лукића нигде. "Нема везе; били су пријатељи, доживотни; али кад је мој отац умро, у ствари неку годину раније то се прекинуло. Треба да га потражиш..." Где и како?