ПоРтАл


ДИБИДрУС


Дигиталне библиотеке друкчије уређене Србије – Незадрживи циклус обнове... ДНЕВНИК Преображења Србије

ПоРтАл-насловна | ФЕЊЕР (у тами) | Администрација Нечисте крви | КОЛО | Јавност | | | | Србија"ИЗМЕЂУ" | Звездана капија | Заветина+ | Канал ЗАВЕТИНА | ТАЈНОВОДСТВО| ФРЕСКЕ | МУРЕЋЕП | ЗАВЕТИНЕ Суз | АМБЛЕМтпс | ПРЕТПЛАТА | |НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА |ЗАВЕТИНА:ДИБИДрУС |Купи књигу, часопис,претплата||КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори. Претплатници. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. | Видети више Контакт >Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001.

Translate

Претражи овај блог

eccellenza IPERBOREO

А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју...
Резултат слика за црнјански ретке слике
... Довољно је, међутим, само, да заиста задремам, па да се збиља сетим, како улазимо у такозвани Залив крста, који се тако зове, не знам зашто, али је један од најлепших, на Шпицбергену. Има тако лепу, благозелену, тундру. Мој познаник каже, талијански: verde tenerello. /Вода, пред том тундром, прелази, са зеленог, на дубоко зелено. А оштри врхови су мрки, иза тога, а небо, бистро плаво. Са тих брда глечери теку, у неком непомичном току - непомичном за људско око - а личе на залеђену реку. /Кад се тргнем и отворим очи, Тиренско море ми се чини, модро. /У њему се ту не огледа ништа. Ни небо. Ни једрилице. Ни облак на небу. /Чим отворим очи, поменута, млада Неаполитанка - којој се види пупак, на лепом, разголићеном трбуху - почиње да ме исмева. Маркиз (каже име) прича, да је, по мом мишљењу, све боље, на Северу. И човек. И жена. И природа, и књижевност, и сликарство, и театар, а нарочито ватра, коју у свим кућама, и најсиромашнијим, имају. Сви су шампиони, клизачи, на леду. /А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју... - Милоша Црњански - eccellenza IPERBOREO - КОД ХИПЕРБОЈЕЦА I, 1966, Београд, стр. 334 - 335, поглавље Етрурски анђео)

ЛеЗ 0013382

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ
КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА II

Укупно приказа странице

Истакнути пост

Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"

(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.) ......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојев...

среда, 5. октобар 2011.

Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"


(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.)

......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојевића - прекумановског интелектуалца - доживотног председника српског лекарског друштва, бригадног генерала, који је имао срећу да доживи дубоку старост (стр. : 17, 18, 19, 38...)
            У ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ ( књ. 8, Загреб, 1971, стр. 126), о Станојевићу пише следеће:
            "Гимназију завршио у Београду, медицину у Петрограду (Русија) 1911. Службу заштите од бојних отрова специјализирао у Паризу. Учествовао у ратовима 192 - 18 као трупни лекар командир пољских и резервних болница. После 1918 на различитим дужностима у Војном санитету. Пензионисан по молби 1941, у чину санитетског бригадног генерала. По Ослобођењу, 1945, професор историје војног санитета у Санитетској официрској школи и професор историје медицине на Медицинском факултету у Сарајеву. Објавио велик број чланака, студија и приказа из области превентивне медицине и историје медицине.
БИБЛ. : Историја ратних зараза, Београд, 1924; Историја српског војног санитета и наше ратно санитетско искуство 1912 - 18, Београд, 1925; Бојни отрови и заштита од њих (2. изд. 1931); Историја медицине, Београд, 1953. ( 2. изд. 1960); Трагедија генија, медицински есеји и студије, Београд, 1962; Болести и стваралаштво књижевника старог Београда, Београд, 1966".
            Одмах пада у  очи : више  је доктор Станојевић написао, него што писац енциклопедијске одреднице (М. Др. ) - наводи. Не наводи податак да је Станојевић написао и читав низ других публикација, између осталог и : Пуковник Др Влада Станојевић, МОЈЕ РАТНЕ БЕЛЕШКЕ И СЛИКЕ, Љубљана, 1934,  203 стр. Примерак  овог издања купио сам у једној од ретких антикварних  књижара у Београду, још као апсолвент Филолошког факултета, 1974. године. Овај примерак је аутор лично потписао "Г - ну Милану Ћурчину, у знак поштовања, 7 нов. (19) 34. у Новом Саду".
            Мој отац је видео ту књигу, у Звижду, док сам је поново читао, током јесени 1975. и 1976. године (док сам чекао позив за одлазак на одслужење војног рока) и веома се обрадовао. "То је тај доктор, доктор Влада, чији је помоћник био и пријатељ твој покојни деда Станко, и у Моравској болници, код Ћеле - куле, и преко Албаније, и после кад се вратио из царске Русије и довео добровољце на Солунски фронт". Међутим, у ратним белешкама доктора Станојевића, није било ни речи о мом покојном  деда Станку Лукићу (1892 - 1955). Доктор  Станојевић помиње низ бораца болничара, поименце, али Станка Лукића нигде. "Нема везе; били су пријатељи, доживотни; али кад је мој отац умро, у ствари неку годину раније то се прекинуло. Треба да га потражиш..." Где и како?

понедељак, 22. август 2011.

Beleška iz dnevnika "Kradljivci slobode", 2009 / Vidosav Stevanović

[ EUTANAZIJA ]

Призор из источне Србије.
(Из Колекције Г-ђе Су. Танасковић)

Šta je eutanazija, vrsta samoubistva, dobro prikriven zločin ili ubistvo iz milosrđa? Zaboravljeni ritual, izlaz u krajnjoj nevolji, znak jedne civilizacije koja se približava kraju, ljudsko pravo, tabu tema, još jedna prilika da se zaradi prljavi novac ili smrtni greh? Nema odgovora, bar nema jednostavnog odgovora, niti ga može biti, ima previše odgovora, biće ih još više. Radi se o toliko složenom, dubokom i važnom pitanju da se o njemu raspravlja vekovima, a u tome učestvuju lekari, filozofi, pravnici, zakonodavci, državnici,

понедељак, 8. август 2011.

Zajedničko pesničko veče Aleksandra Lukića i Zorana M. Mandića


Pesnici Lukić i Mandić, u Valjevu

    U petak, 05. avgusta, prvog dana ovogodišnjih, 25-tih po redu, Tešnjarskih večeri u Valjevu zajednički pesnički nastup imali su poznati savremeni srpski pesnici Aleksandra Lukić i Zoran M. Mandić. Veče pesnika pod sloganom – Dve knjige i dva pesnika održano je na otvorenoj sceni u dvorištu Kovačeva Hana. Veče je vodio valjevski pesnik i urednik Izdavačke kuće Intelekta, dok su Lukić i Mandić govorili poeziju iz svojih prošlogodišnjih pesmozbirki Savremeni uškopljenici (Lukić) i Bog u prodavnici ogledala (Mandić), objavljenih u Intelektinoj biblioteci savremenih srpskih pisaca. Između “dva čitanja» Lukić i Mandić govorili su o stvaralaštvu - jedan o drugom. Veče je održano u prisustvu većeg broja lokalnih pisaca, koji su na kraju svojim pitanjima upotpunili zanimljivu književnu atmosferu.

Одломак и коментар. Уносна тема

[Одломак из Великог дворишта Стевана Раичковића, издање Просвете, 1971, 123 стр.Уредник Жика Стојковић.Библиотека "Просвета", књ. 41; тираж - непознат; вероватно огроман?]
Знак препознавања.

     (....) Било је у великом дворишту и тужних призора.
     Читаво једно пролеће, под гранатом кајсијом уз саму кућу, лежао је у наслоњачи мој најмлађи стриц Василије који је код нас дошао као тек отпуштени затвореник. Робијао је дуге три године у неком далеком казамату, на мору, као комуниста. Првих дана су га отац и мајка изнбосили из куће и полагали у наслоњачу прекривену дебелим ћебетом и јастучићима. Није могао сам да иде. На робији је био тучен воловском жилом по табанима, тако да су му они били, кад је стигао код нас, црни и скоро трули од удараца. Сећам се његове светле, златасте косе заваљене у јастуку и плавих очију које су гледале у нњебо и гранати врх кајсије што се дизао изнад његове наслоњаче. Знао сам, по очевој и маминој причи, а највише по његовим добрим плавим очима, да стриц Василије није ни крао, ни убијао. Нисам тада могаои да схватим зашто је онда толико пропатио. Та помисао ме је м,учила. Далеки казамат крај мора увукао се у моју дечачку главу обавијен тајанственошћу и чудом.
       После неколико година, када је почео рат, погинуо је као партизан. Више немам стрица Василија. А тако бих волео да и он прочита ову причу у којој сам га се после толико година сетио.
        (стр. 122-123, наведеног издања)
_______________________

         Ту Раичковићеву књигу за децу пронашао сам пре неколико година, сређујући кућну библиотеку - тамо у околини Кучева. Књига је пуна пресованих цветова павити (беле лозе, како кажу у мом селу на на обалама Пека - на оним истим обалама на којима је рођен и Раичковић). Ту књигу сам читао, ако се не варам, и раније, као ученик основне школе; испуњавала ме је неописивом тугом. Читао сам је и касније;па и онда када сам се упустио у пустоловину  звану Несебичан музеј, састављање једне антологије српске поезије 20. века. Тада сам, почео да схватам пораз овог песника, илити кастрацију, како је сам признао у својој приступној беседи у академији. Читајући неку врсту Раичковићевих мемоара, на  жалост, наилазио сам на противуречности овог песника, на кога су понеки савременици гледали као на књижевног свеца. Он то сигурно није био. Идеологија се овог лирика дотакла на најкобнији начин, али кога све није? Тако да сам, са годинама које су пролазиле, и крај Раичковићеве књиге "Велико двориште" (цитат који сам навео)   гледао друкчијим очима. Погледајте, шта Раичковић ставља на најповлаштеније место своје књиге за оне најнаивније, децу. Причу о свом најмлађем стрицу. Партизану. Не голооточанину, или хавајцу - како су се између себе звали.Као уредник најутицајнијег издавачког монополистичког предузећа, угледни песник је као приповедач дискретно оживљавао причу која је у то време - наметачких партизанских легенди - била уносна тема... 
        

понедељак, 10. јануар 2011.

Два напоредна колосека: најзваничнија, тј. бирократска књижевност, и – бездана / Бела Тукадруз

Амблем Концентричних кругова. ЗАВЕТИНЕ.
Знак препознавања
.... Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце. 
(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је  после сто година самоће!)  ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.
То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити... Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске ЗАВЕТИНЕ, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега
нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим  посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била... Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја... Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).
Издавачки и медијски монополи некадашње комунистичке државе нису се много и суштински изменили у овом транзиционом раздобљу  који би требало да буде новокапиталистички, али по много чему, поготово у култури и литератури, они су још увек ригидно неокомунистички.   ....
Видети више:
     http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8%D1%98/

Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Популарни постови

COMPLETARIUM - Портал

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА.

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"