Полазиште у Сазвежђе З

ТАМО ГДЕ ЧОВЕК НЕ МОЖЕ НИШТА ДА УЧИНИ.(T a м o се полази из света дугогодишње суше и пустиње према мистерији ретке оазе коју напајају древни извори, весели гробови, хиљадугодишњи пљускови и светлост)

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 20. новембар 2017.

О Анђелима

субота, 28. октобар 2017.

Miroslav Lukić i prevrednovanje srpske književnosti / Miroljub Milanović


M. Lukić na reci Aeterna (Švedska, oktobar 2017)

Problemom smisla pisanja i pesništva uopšte, bavili su se pesnici od davnina, to pitanje postaje posebno aktuelno u dvadesetom i na početku dvadesetprvog veka. Odgovor, međutim, zašto se piše, izostaje. On je verovatnu u samim damarima sveta, u biću ljudske civilizacije. Pisati poeziju znači postojati.
M. Lukić često je postavljao ta pitanja , poezija kao umetnost i potreba pisanja mogu se naći već u prvim njegovim pesmama. Posebno ga je interesovala poezija dvadesetog veka vremena u kojem je i njegovo delo nastajalo . Sazanje o padu duhovnosti i sve manjim dometima srpske pesničke umetnosti, otkrića o laži i licemerja najpriznatijih pesnika , sigurno su ranjavala njegovu istinoljubljivost. Došao je do novih saznanja koja se više nisu mogla prikriti: „Srpska poezija posle Vinarenove smrti (šezdesetih) do te mere je lišena inicijative, priklonila se nestvaralačkim iluzornostima i nespretnosti, nesabranosti, sitnim dušama, talentima i obožavaocima“ (1.) napiso je u Pogovoru „Moare parasite“ . Koliko tačno i poražavajuće?! Svako je, naročito na početku 21. veka , mogao sebe da proglasi pesnikom! Zavladao je besmisao i evropsko ništavilo. I najgore: lišenost bilo kakve inicijative.
U programskoj pesmi „Tradicija i poezija“ izričito stoji: „ Sve staviti na tapet – tradiciju, sebe, svet / Žurbu i oklevanje, bare i brzavice, / Apsorbovati neke stvari, može umetnik. / Od spokojstva su bolje trzavice“ (2.). Uočljiva je vera da do nekih saznanja može doći samo umetnost. Takođe i rešenost da se sve preispita, da ostane samo ono što izdrži probu vremena. Do istine se može doći samo ako se ne prave kompromisi i ustupci istoriji, okoštalim uverenjima i predrasudama. Stoji i zahtev da se narodski duh i jezik moraju ispoštovati jer su „zdenac“ iz koga izvire pitka voda ali samo ako služe istini. Tih načela M. Lukić i sada se drži, zato je njegova poezija i danas uverljiva i stoji kao suprotnost ispraznom pesmovanju mnogih kanonizovanih pesnika i lažnih veličina.
Druga polovina 20.veka u srpskoj poeziji nije dala ni jedno veliko pesničko ime a kamoli ime bez koga evropska pesnička mapa ne bi bila potpuna. Vasko Popa je dobio evropsku nagradu za poeziju ali njegovo pesničko delo trpi oštre kritike i ne može se ni zamisliti da stoji pored nekoliko poljskih pesničkih imena, da ne nabrajamo velike pesnike drugih evropskih naroda . Zašto je to tako, Lukićev odgovor je nedvosmislen. U toku druge polovine 20. Veka koga on naziva nametnim, „talentonosci“ su onemogućavani na sve moguće načine a kanonizovani su, i uškolama izučavani polutalenti podobni vladajućem sistemu. Pa i za njih je važilo pravilo „jao onom ko se o sistem ogreši“. Lukić navodi primer jednog pesnika koji je dobio sve nagrade, postao priznat a nije poznat ni u susednoj opštini: „Srpska poezija Nametnog veka – to je pakao i region večitih popravki“ (3.). međutim , šta da se popravlja kada je sve trulo. Ovde Lukić ne ispisuje ali podrazumeva: nedostaje sloboda. Kad se budući pesnici budu slobodili u duhu, pojaviće se i veliki pesnik. I još nešto: kad svemoćna kritika uoči i pesnike sa margine. Ali za to je potrebno i vreme.
Pravi pesnik u viziji M. Lukića „ ulazi u trag – prvo sebi . Hvatajući neka / sećanja, slike - iz svog ugla- hvata nit / neuhvatljivih stvari...“ (4.) Ovi stihovi dovikuju se sa onim čuvenim „ najzad napokon nešto“ (5.), američkog pesnika Roberta Frosta.Tragajući za tom „niti“ za tim „nešto“, pesnik nikad neće izneveriti sebe i uvek će biti na pravom putu. Do prave pesme neće ga sprečiti da stigne ni „Književnici (ni )fariseji koji podižu jazove / u dušama: navrćući vodu na svoj mlin“ . (6.) iako je sadašnjost skrivena „Nema lice , (skrivaju ga maske)“ (7.) vera i nada da će maske pasti, održava pesnika da istraje na plemenitom putu do pesme i istine.

  1. Miroslav Lukić: Moara parasita, Braničevo, Požarevac 2012. Umesto pogovora, str.303.
  2. Isto, str.212.
  3. Isto,str.305.
  4. Isto, str.213.
  5. Robert Frost: Časopis „Delo“,avgust 1989.str.3.
  6. Miroslav Lukić: Moara parasita, Braničevo, Požarevac 2012., str.213.
  7. Isto str.214.

      = izvor: IZ NEOBJAVLJENIH RUKOPISA SRPSKIH PISACA

недеља, 15. октобар 2017.

АПЕЛ ЗА ЗАШТИТУ ЈУГА ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ ОД НАСИЛНЕ АЛБАНИЗАЦИЈЕ




 АПЕЛ ЗА ЗАШТИТУ ЈУГА ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ ОД НАСИЛНЕ АЛБАНИЗАЦИЈЕ
 Поштована господо,

Обраћамо вам се с молбом да, у границама својих овлашћења и могућности, допринесете заштити југа централне Србије од етничког инжењеринга и насилног наметања продуката великоалбанске политике и идеологије. Ми, потписници овог апела, претежно потичемо из тог краја и савест нам не дозвољава да мирно посматрамо оно што се тамо догађа, а у директној је супротности с виталним интересима наше земље. Најугроженији последицама вештачког мењања етничке слике су Пчињски, Јабланички и Топлички округ, а посебно општине Медвеђа, Бујановац и Прешево. Ове три општине се, чак и у београдским медијима, гурају у тзв. Прешевску долину и у некакво „Источно Косово“; таква долина не постоји као географски ни као политички појам, нити су општине Бујановац, Прешево и Медвеђа икада биле део Косова. Затим: 1) Медвеђа, Бујановац и Прешево су општине у којима су последњих петнаестак година хиљаде Албанаца незаконито, односно фиктивно пријавиле своје пребивалиште, тако да у њима сада у бирачком списку има знатно више бирача него грађана који тамо стварно живе. 2) У току је убрзана куповина српских кућа, станова и имања, чак и у местима, односно градовима и селима у којима Албанци никада нису живели. 3) Поједина друштвена предузећа (из Врања и околине) продају ексклузивне пословне просторе у строгом центру Бујановца следбеницима великоалбанске политике, а да на то нико није реаговао. 4) Врши се убрзана и безобзирна промена назива улица, тргова и установа, посебно у Бујановцу, у циљу затирања српског присуства у том делу Србије. 5) Финансијска средства из буџета Републике Србије, намењена том подручју, деле се недовољно промишљено, и практично су у функцији великоалбанске политике, нарочито на подручју Бујановца и Прешева; Београд тако, директно или индиректно, доприноси, а у извесном смислу и финансијски потпомаже процес албанизације југа Србије. 6) Бирачки спискови, посебно у Медвеђи, Бујановцу и Прешеву, неажурни су и пуни нетачних података; у њима су хиљаде имена лица албанске националности с лажним пребивалиштем, давно умрлих људи и страних држављана, што локалне изборе, посебно у Бујановцу, годинама уназад чини нерегуларним. 7) Све више грађана српске националности олако се одлучује на продају својих станова, кућа и имања, одлазећи са својих вековних огњишта с убеђењем да су препуштени сами себи, да државни органи споро или никако реагују, и да другог избора немају ….......        
Апел достављен на следеће адресе:
Александар Вучић, председник Републике Србије
Његова светост патријарх српски г. Иринеј
Академик Владимир Костић, председник САНУ
Маја Гојковић, председник Народне скупштине РС
Ана Брнабић

уторак, 29. август 2017.

ОБИСТИЊЕЊЕ СНА / Белатукадруз



САН

„Ово је све ваше? Ви зидате ову Кућу – кућу свих кућа?“
Непознати ме гледа : саневерицом и чуђењем.
Не сећа ме се, каже
Да ли ја можда њега знам?

Испред куће јела
при врху црвена и модра
као креста ћурана.
Непознати улази у кућу
гледа кроз прозорчиће,
дванаест прозорчића има:
кроз први се види снег,
кроз други јагњешце,
кроз трећи дивља трешња,
кроз четврти пут широк,
кроз пети плавојка
што љуља боковима шуму,
кроз шести разговор ;
двосмислени, весели,
кроз седми перуника
горска, саса и грмани,
кроз осми кула,
бандера и облак,
кроз девети лампа,
која увек гори
и дубока бразда,
кроз десети јаје
од камена белог,
раоник и разбој.
Немогући ратар,
самоука ткаља,
кроз једанаести звезда
падалица с репом,
кроз дванаести Месец,
ноћна плима мора…

Пошао сам уз пусто брдо
Низ које се котрљају
балвани и метеори.

Крај мене је и жена
ћутљива и прсата
коју не познајем…

Скачемо у понор
у дубину помрчине
Над главама тутње
громови, балвани .


Телефонирам неком што спава мртвим сном.
Телефон је мали и црн
црн као чађа из сулундара
без бројева само
плус и минус
Она жена
још увек пада
у дубљу помрчину
у пећински азил
где украдену децу
држе у ћутљивој дресури
као младе лавове
камџијом…

Прилепио сам се
уз камену литицу
као слепи миш.

Кроз димњак
у стени
тече поточић светли
.
На ком сам ово хоризонту?

Балвани се котрљају
И јече
као поворке народа
што се строваљују
у амбисе.

Светлост ме може одлепити
од ове литице,
од бивших људи
и сени.

Пузаћу вођен светлошћу
правцем трачка
кога упознах
у неким другим сновима
и световима…

Буђење има арому
хаоса и пустиње,
гавран негде у даљини гракће
и затим наступа тишина
тежа од тиграстих пећинских када
и ваздуха седмог подземног хоризонта.

Дубраве
Златни Расуденац
Столица
Одазивају се одблесцима неизрецивим, титравим

Разапет сам на великом
Храсту Запису
који се осушио
Нови је никао ту негде у близини.

Једино је у визијама могуће Немогуће

Бели се Кула на врх брда
као кост пљусковима прана и ветровима изрибана
Судбина се оцртава све јасније

Без престанка понављај диван сан,
као дечак који наглас мисли.
Судбина се објавила јасно,
као редови јабланова покисли…
Анђео је кроз снове послао наговештења.
А буђење и време откривају
тумачење
и тајни узрок мрачних расположења…

Све временом постане нешто друго,
Земља без слуге и без крста
Планина свој реп има,
Престол и локве
И кревет за Немогућег Ратара.

Бог не заборавља добра дела и ни једну бразду заорану
Ни брачни лежај усред њиве
Ни изворчиће са водом зеленом,
водом хладном, са водом слатком…

РЕЗИДЕНЦИЈА? Музеј "Сазвежђа З" под ведрим небом?


ОБЈАШЊЕЊЕ?
Овај сан и следећи редови заслужују извесно, макар и непотпуно објашњење. Постоји простор последњег, апсолутног Ђубришта. За мене је то од најраније младости био предео између вароши Кучева на обалама Пека и влашких села Шевица и Нересница -једна од најчудноватијих пешчаних пустиња са динама високим и по тридесетак и више метара. Ту су их избацили највећи багери на свету испирајући из шљунка самородно злато. У тој пустињи има неколико језера насталим радом багера. Ту сам у своје време в и д е о Комплекс СПАСОВО. Ту на том пешчаном Ђубришту… А после су се наметнули : Дубраве, предели где је одрасла моја мајка, Златни Расуденац, имање које је она донела као мираз, и Столица – имање Лукића далеко од родног села на обронцима Хомоља, где су некада биле бачије, од којих су остали само камени темељи.. Ћерамида, шут и шуме липа…
Ђубриште. На таквом Ђубришту сваки отпадак је коначан и не може се више употребити.
Предмети овде постоје окренути звездама – то је најтачније што се може рећи о томе, и то је уочио један од занесењака, који је ушао у Лавиринт и изашао на једну светлу терасу. Снашао се у бројним могућностима и сплету путева који наизглед никуд не воде. Попео се спиралом пужа на врх Куле, коју сам често видео у сновима. Као уосталом и СКЛАДИШТЕ….
Он се попео на Кулу, јер у Складишту не постоји хоризонт, не постоји горе и доле, пошто се складиште “слива у вертикалу непросторног, бесконачно продуженог ДОЛЕ. Складиште је обрнута страна пустиње, а као и пустиња, један (је) облик лавиринта.
На излаз који постоји из лабиринта Ђубришта указује фатаморгана једног ЗАМКА. За Замак је довољно рећи да је излаз из лабиринта, излаз из варљиве слободе пролажења, бирања путева у лабиринту. Замак је, можда, острво слободе, зоне измирења супротности (медиала), тераса земаљског раја, катедрала целовитости душе. Можда ову фатаморгану производи неки демон да би још више замрсио путеве Ђубришта; то није битно. Ова фатаморгана има свој реалитет и може се фиксирати. Игра, која се састоји у фиксирању, заустављању фатаморгане, такође је узалудна (игра звана сликање, или писање, или ткање, или певање, или дуборез – додао бих ја , играч и сневач) , али она ствара магијски круг заштите од демона разграђивања…”
Сањао сам како градим кућу – кућу свих кућа – са дванаест прозорчића, на последњем , апсолутном Ђубришту, а када сам се пробудио видео сам само један ЗИД , на последњем или апсолутном Ђубришту. Зидао сам га скоро пола столећа.
Тај ЗИД, одваја “унутрашње од спољашњег, или спаја унутрашње са спољашњим (
intra + extra), или одваја празнину од празнине; као што каже Бекет : “Иза овог зида је други пакао“.
Читао сам ово поново и поново :
“Бескрајност и произвољност обличја у лабиринту показују и КАМЕЛЕОНСКЕ ИГРЕ на Ђубришту, које се испољава у различитим видовима мимикрије.
Што се тиче космогонијске шеме CADIS ,која је саставни део фатаморгане 3амка, она сугерише тезу супротну искуству и опсервацијама на простору Ђубришта. Наиме, Ђубриште је “рђава бесконачност” простор неодређен, без координата и без средишта, Шема CADIS напротив, показује да је свет центричан и симетричан, као што је живи органски облик центричан и симетричан. То је, значи, свет који поседује неки пупак, неку осовину, неко средиште. Свет је у знаку броја четири, али се у овој четворини издваја тројство, као дизање духа изнад воде, док четврти члан Амен, садржи свеукупност обличја, почетак и свршетак. Сва обличја дугују своје рођење апсолутном, белом кругу -јајету и са њиме кореспондирају. Свет је коначан и само четвртина му је продужена у бесконачност, а и та бесконачност је обухваћена овом коначношћу. Простор и време су пирамиде, и оне имају свој позитив и негатив…”
И
Дубраве, и Златни Расуденац, и Столица, налик су на шиљак, на пирамиду, као и једна планина, не тако далеко (Ртањ, стварни географски и митолошки центар Балкана).
Са њих је долетала фатаморгана Комплекса СПАСОВО : Бачија, Музеј Немогућег ратара и пастира, мала црква Вазнесења Господњег не већа од оне у Витовници, и Кула од белог камена, висока, са терасом , са погледом на предео благости. Благословљена перспектива, руком св. Луке…
Како се уосталом и звао човек који је засновао имање на планинама на извору Манастиричке реке, и чије смо име претворили у презиме…
Регистровање толиких предмета Складишта – не само оног званог североисточна Србија, Балкан, или Стара Европа, који се могу наћи на напуштеним салашима, или на таванима опустелих кућа, рудника сребра и злата, по џеповима дечака, или на огромним ђубриштима сваког већег села, могу се обавити под наслонима пространим будуће Бачије, или крај ЗИДА, оног који ћу зидати од раковбарског лаког камена, или оног испод рановачког Црног Врха, заједно са једним козаром којег је анђео научио како се фиксирају фатаморгане, илузије илузија…
Сваки ћемо камен узидати по космогонијској шеми
CADISА – по плану величанствене метаилузије… За сада могу толико о томе да кажем…
(1993 -1997)



НАПОМЕНА: Опседале су ме визије Completariuma.
У
своје време. Сада (26. јул 2013. године) знам да је све било прво у визијама. Свака визија упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привремених циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје време био сам врло близу Божје копче. Закопчано се откопчавало, откопчано се закопчавало. Снови су као дуге, небески мостови….Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време- нарочито ноћу – кошмари потискују снове, да би наступила непобедива коњица фатаморгана….

НАПОМЕНА (крајем августа 2017): Обистинио се САН, делимично. После толико, толико година. 

субота, 12. август 2017.