ПоРтАл


ДИБИДрУС


Дигиталне библиотеке друкчије уређене Србије – Незадрживи циклус обнове... ДНЕВНИК Преображења Србије

ПоРтАл-насловна | ФЕЊЕР (у тами) | Администрација Нечисте крви | КОЛО | Јавност | | | | Србија"ИЗМЕЂУ" | Звездана капија | Заветина+ | Канал ЗАВЕТИНА | ТАЈНОВОДСТВО| ФРЕСКЕ | МУРЕЋЕП | ЗАВЕТИНЕ Суз | АМБЛЕМтпс | ПРЕТПЛАТА | |НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА |ЗАВЕТИНА:ДИБИДрУС |Купи књигу, часопис,претплата||КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори. Претплатници. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. | Видети више Контакт >Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001.

Translate

Претражи овај блог

eccellenza IPERBOREO

А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју...
Резултат слика за црнјански ретке слике
... Довољно је, међутим, само, да заиста задремам, па да се збиља сетим, како улазимо у такозвани Залив крста, који се тако зове, не знам зашто, али је један од најлепших, на Шпицбергену. Има тако лепу, благозелену, тундру. Мој познаник каже, талијански: verde tenerello. /Вода, пред том тундром, прелази, са зеленог, на дубоко зелено. А оштри врхови су мрки, иза тога, а небо, бистро плаво. Са тих брда глечери теку, у неком непомичном току - непомичном за људско око - а личе на залеђену реку. /Кад се тргнем и отворим очи, Тиренско море ми се чини, модро. /У њему се ту не огледа ништа. Ни небо. Ни једрилице. Ни облак на небу. /Чим отворим очи, поменута, млада Неаполитанка - којој се види пупак, на лепом, разголићеном трбуху - почиње да ме исмева. Маркиз (каже име) прича, да је, по мом мишљењу, све боље, на Северу. И човек. И жена. И природа, и књижевност, и сликарство, и театар, а нарочито ватра, коју у свим кућама, и најсиромашнијим, имају. Сви су шампиони, клизачи, на леду. /А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју... - Милоша Црњански - eccellenza IPERBOREO - КОД ХИПЕРБОЈЕЦА I, 1966, Београд, стр. 334 - 335, поглавље Етрурски анђео)

ЛеЗ 0013382

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ
КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА II

Укупно приказа странице

Истакнути пост

Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"

(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.) ......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојев...

недеља, 14. децембар 2008.

Мој предак је дрво, најновија књига песама С. Гароње

У СЕМАНТИЧКОМ САГЛАСЈУ КОЖЕ И КОРЕ

(Славица Гароња: Мој предак је дрво, Књижевно друштво «Свети Сава», Београд 2007)

(Фотодокументација ЗАВЕТИНА : Некадашњи мишљеновачки брест Запис на крају Просјанског пута)

Неко је давно написао, и биће да је то био неко из света књижевности, да је песник по много чему сличан дрвету: са егзистенцијом (телом) на земљи, коренима у архетипском и предачком, духовним стремљењима и визијама у небеском. Дрво, као и песник, умире усправно, и њихова смрт не може остати неопажена. Она доноси извесне потресе у животном миљеу култура којима припадају. Наравно, оних култура које имају свест о пунини и дијалектичком јединству животних и духовних потенција, свест о вертикали и целини. Сложили се ми или не са овим аналогијама, - Славица Гароња је онтологију свог песничког текста у новој књизи повезала и умрежила (у једном његовом слоју, додуше) са митологијом и поетиком дрвета, са његовом осветовљеном повесницом. На путу за своју Аркадију, како песникиња каже, она «среће» и ускрсава свог моћног, вечног претка, и у досегнути песнички код учитава и семантизује своје суђајно дрвеће (пагански храст Лужњак, словенска липа...) као једину достојну попутбину, као својту и сапатнике, исписнике и дуговечнике, и успут «разговара» с њима као са истосудбеницима са (истог) крстопутног тла и из истог поднебесја, трагајући за својим «двојником», за «тајном постања» и оним што је записано на кори као на кожи. Кора и кожа оваплоћују се тако у тело текста, и што је на кори од века уписано – то је и на дерми. Кора се чита као кожа, и обратно. На целу цивилизацију «навучена» је једна кожа, на тело флоре – једна кора. Овде као да смо на трагу Рилкеа и оне његове чувене филозофеме о ружи, и у случају наше песникиње то би гласило: једно дрво, све дрвеће у ствари, или: један човек, сви људи у ствари. А у крајњој кристализацији и духу ове поеме о дрвету, можда би најтачније било рећи овако: једно, дрво, сви људи у ствари. Хроника оваплоћеног тела улива се у неоваплоћени дермиј (и обрнуто) и отеловљује поетику уцелињеног разнобразја. Свет флоре овде се антропоморфанизује и трансформише у поетске и културолошко-цивилизацијске симболе који су задржали и свој пагански патос и етос, али и «прихватили» новозаветна значења и смисао.
Мој предак је дрво
Што старим, све више враћам се биљу,
мудрости трава,
миру корења.
Вечном поретку ствари.

Изгубити се у шуми.
У потрази за двојником.
Живот је ионако само сан
кроз који треба протрчати
на врховима прстију.
......................................
Трагати за тајном записаном
на кори.
Разговарати без речи с дрвећем,
прецима,
ћутати са травама.
Исповедати се пупољцима.
.............................................
Боже, да ми је још једном да положим главу
на оне цветне баште
моје Аркадије,
где безбрижно спава мој златни век.
............................................................
Само ви уливате утеху, дајете поверење,
да све људско је грешка
и пролазно, моји родови и годови
а ви остајете, врхови моји вечни.
......................................................
Корење ми је у вама,
Храпава кора ми је кожа,
Глава ми је у крошњи,
у вечности.

Лепу песничку морфологију дрвећа (шумских ускличника, заправо) васпоставила је Славица Гароња у својој насловној песми, у којој пева дрво завичајно; дрво (из) детињства; дрво испред куће; дрво у гробљу; дрво покрај пута; дрво испред цркве; дрво на црквишту; дрво на Слобоштини; дрво у Бузети, од кога је сатворена древна црквица у овоме месту (код Глине, на Банији); крсно дрво; дрво са Космета (оно жалобито дрво из народне песме, дрво вечности); шумовито дрво из народних збегова и сеоба, што ће рећи повесно (голготско) дрво; а у најдоњим слојевима овог текста своју крошњу сеновито и наткриљујуће шири и еденско дрво, дрво изгона. Помало у духу витменовске религиозности и митологије природе из старих списа, ова поема сва је од антрополошких и повесних иктуса лирско-химничне нерватуре који извиру из два правца – личних евокација на плану дихотомија и аналогија прошлост/садашњост/будућност, и трагања за универзалним симболима којима би се јесења егзистенција човека до краја обујмила и прожела пролетњом семантиком дрвета.
Остале четири песме (поеме) Староегипатска молитва, Парусија, Марија из Магдале и Doroti Parker blues за мога драгог, са архетипске матрице општих културолошко-цивилизацијских симбола призивају магијско-избавитељски знак на индивидуално и лично. Тако древна риданица са обала Нила о вечној дилеми (трагичној немогућности) благовременог препознавања и разабирања правог и неправог чињења, мудрог и немудрог избора, добра и зла, невиности и греха, вере и сумње, среће и несреће, задобија своју ововремену и свевремену, оваплоћену индивидуализацију у песниковом гласу. Онај стари рапсод, (или је то пре какав праведник, наш ближњи, можда, кога смо давно отерали од дома својега!) гле, нариче нашим гласом са нашег прозора (или испод нашег пенџера) и гле, глас му је млад и свеж, млађи и свежији од нашега! Он рида, сећајући се нас!
...Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од
несреће немам где
да се склоним....
.................................
Добра већ дуго варају, а лоше не могу избећи.
................................................................................
Где сам то, Боже, заборавио и затурио
себе?
...............................................................
Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на
небу, свакога дана,
Они који ме нису довољно волели!

Марија из Магдале у знаку је песникињиног бдења и ишчекивања, у Васрксној Ноћи Света, да се догоди сусрет са Логосом, да се пројави ологошено и изнова се оваплоте Спас, Пут и Откровење у помрчини људског меса, у свакоданом и свакидашњем, у верничкој нади, у песникињиној сумњи и слабости, у греху и покајању, у Слову и Чину, у радости и жалости, у прегнућу и болести. А Логос ће се јавити само онима који су спремни за то, према бескрвној жртви вере њихове.

...Иако све је исто као и пре
и не види се ништа.
Ал у непојмљивом мом Бићу све је
другачије.
Тамо, где скривен је
и од мене саме, сусрет с Тобом...
.
Парусија је досезање литургијске суштине песме, догледање задушне светлости поезије, епифанија, помен вечном животу у (земаљском) исходу.

Парусија, ово је реч из које извире
песма, тај највиши рад духа.
Парусија, све више се односи и на
моје драге који више нису
на овом свету.
..........................................................
Парусија, са последњом
годином овог века
отишла је и она.
И сви су отишли са њом.
А темељно је збрисана
и земља по којој сам ходила
и на којој су
некада давно сви они
рођени...

Doroti Parker blues за мога драгог је дијалектичка апотеоза љубави, мали лирско-философски трактат о немогућности љубави, реквијем телесним (животним) плимама и осекама, поема о налажењу и губљењу (и губљењу као налажењу), о задобијању и лишавању. Сва од одрицања и негација које у светлостима властитих супротности обнављају свој виталитет, своју покретачку силу, ова поема у основи, ипак, слави љубав, уздиже њене укривене реверзибилне моћи, њену божанску енергију која се не губи, већ само мења свој облик чију појавност (биће) човек није увек у стању да препозна. А песник је ту да помогне то препознавање.
...Све сличности су се претвориле
у разлике.
И хиљаду врлина претворило се
у хиљаду мана.
.....................................................
Све друго и даље живим сама.
у мом батргању кроз живот,
тако те мало има у мом свету.
Јер, хиљаду врлина претворило се
у хиљаду мана.
Још си ми леп у оку,
још ме желиш, пожелим те,
благосиљам и час кад те сретох,
ал не волим те, не волим те, драги!
...........................................................
Ал миље ме сада осваја,
док изговарам реч «драги»,
иако то одавно ниси.
Таворимо тако, забављени својом ћутњом
и године проведосмо у ћутању!
Ал тако ми прија ова реч «драги»,
никад ти пре изговорена,
чије значење сам заборавила,
затурила, драги.
Иако то одавно ниси.
Иако поред тебе сам,
и не желим никог другог.
Реч која ми замењује све
што ми недостаје с тобом.

Ако си ти у себе дубоко сакрио
ову нашу песму, ако она још у нама постоји
ја сам та која ће да је каже,
која мора да је каже....

Славица Гароња написала је песничку књигу снажне лирске интонације са химничним патосом и молитвеним узнесењима, даровала нас је поезијом евокативних опсервација, пресека и сажимања у којој се укрштају лично и опште и где се повесно и савремено преклапају и једначе у објекцијама песничке спознаје света, нудећи нам стварност апсолутних увида у њеној чистој есенцији.


Анђелко АНУШИЋ*

_______

*


Анђелко Анушић (1953 , Градина на Сувој Међи, Босна и Херцеговина). Песник, прозни писац, есејиста, публициста, критичар, антологичар, аутор на десетине наслова књига.

петак, 14. новембар 2008.

Нови прикази "Пасије по Амарилису" М. Лукића


У Новинама Београдског читалишта, бр. 36 (септембар- октобар 2008), у рубрици Излог нових књига, објављено је између осталог, и приказ Пасије по Амарилису, најновијег романа Мирослава Лукића (два ступца, стр. 34-35). По мишљењу Небојше Ћосића, Тешку психолошку причу, Лукић успева да контролише и како смо рекли успешно из "породичног круга" психолошког преводи на друге равни. Кроз духовни профил Филипа Сенковића и грагменте његовог рукописа Књига мог живота (овде између осталог имамо "књигу у књизи") улазимо у раван интелектуалне прозе, а кроз мистерију поводом Августинине смрти, у нешто убрзанију нарацију и напете дијалошке пасаже. Лукић је успео да различите елементе грађе уклопи и напише занимљив роман из савременог живота, дубионски улазећи у ликове потомака тзв. "црвене буржоазије" са Дедиња, до успешних "транзиционих" Срба и света који је маргинализован.

Повезане вести са овом: http://www.edicijabranicevo.blogspot.com

Белешка: Иван Шишман

петак, 3. октобар 2008.

Дневник за Сенковића, Мирослав Лукић, Прво издање , ЗАВЕТИНА, 1983.



Крајем августа 1983. године одштампан је роман Мирослава Лукића (1950) (на слици) Дневник за Сенковића у 1500 примерака, као издање Посебне породичне заветине. То је било прво издање ЗАВЕТИНА, а ових дана се напунило 25 година. После тога, ЗАВЕТИНЕ су, идући тешким путем, објавиле на стотине наслова и бројева неколико књижевних часописа. Људи, тј. читаоци који се сећају тога, ових дана шаљу честитке ЗАВЕТИНАМА, поводом четврт века постојања. Хвала свима.

Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Популарни постови

COMPLETARIUM - Портал

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА.

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"