ПоРтАл


ДИБИДрУС


Дигиталне библиотеке друкчије уређене Србије – Незадрживи циклус обнове... ДНЕВНИК Преображења Србије

ПоРтАл-насловна | ФЕЊЕР (у тами) | Администрација Нечисте крви | КОЛО | Јавност | | | | Србија"ИЗМЕЂУ" | Звездана капија | Заветина+ | Канал ЗАВЕТИНА | ТАЈНОВОДСТВО| ФРЕСКЕ | МУРЕЋЕП | ЗАВЕТИНЕ Суз | АМБЛЕМтпс | ПРЕТПЛАТА | |НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА |ЗАВЕТИНА:ДИБИДрУС |Купи књигу, часопис,претплата||КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима и заштићеним, нејавним, локацијама Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори. Претплатници. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе. | Видети више Контакт >Ауторска права © Мирослав Лукић и синови, 2001.

Translate

Претражи овај блог

eccellenza IPERBOREO

А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју...
Резултат слика за црнјански ретке слике
... Довољно је, међутим, само, да заиста задремам, па да се збиља сетим, како улазимо у такозвани Залив крста, који се тако зове, не знам зашто, али је један од најлепших, на Шпицбергену. Има тако лепу, благозелену, тундру. Мој познаник каже, талијански: verde tenerello. /Вода, пред том тундром, прелази, са зеленог, на дубоко зелено. А оштри врхови су мрки, иза тога, а небо, бистро плаво. Са тих брда глечери теку, у неком непомичном току - непомичном за људско око - а личе на залеђену реку. /Кад се тргнем и отворим очи, Тиренско море ми се чини, модро. /У њему се ту не огледа ништа. Ни небо. Ни једрилице. Ни облак на небу. /Чим отворим очи, поменута, млада Неаполитанка - којој се види пупак, на лепом, разголићеном трбуху - почиње да ме исмева. Маркиз (каже име) прича, да је, по мом мишљењу, све боље, на Северу. И човек. И жена. И природа, и књижевност, и сликарство, и театар, а нарочито ватра, коју у свим кућама, и најсиромашнијим, имају. Сви су шампиони, клизачи, на леду. /А што се тиче словенских народа, они ће отићи у Хипербореју... - Милоша Црњански - eccellenza IPERBOREO - КОД ХИПЕРБОЈЕЦА I, 1966, Београд, стр. 334 - 335, поглавље Етрурски анђео)

ЛеЗ 0013382

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ

Посебне.ИЗАБРАНЕ СТРАНЕ
КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА II

Укупно приказа странице

Истакнути пост

Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"

(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.) ......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојев...

ШТО ЈЕ БОГ ОЧИСТИО, ТИ НЕ ПОГАНИ

*  *
 
*  *

ОДЛОМАК ИЗ ЈЕДНОГ ПИСМА

Београд, 30. августа 2000.

У ситуацији сам да Вам пошаљем примерак тек објављене књиге УСАМЉЕНО ДРВО, I, 25. књиге Уметности махагонија. Књигу коју Вам шаљем сматрам битном: због тога је управо и отпочело објављивање мога опуса баш њом. Она је важна колико мени, толико и људима сродног сензибилитета, и онима који покушавају да схвате, у целини, шта ја то радим, шта хоћу. Међу нашим писцима у ХХ веку нико такву књигу нема; могао ју је имати Данило Киш, да је било среће и срећнијег стваралачког развоја. Ја сам ту књигу написао ко од шале; други писци, па и они највећи (ако таквих има, осим на страницама строго контролисаних новина) би се презнојили. Такву књигу је могао написати – књижевни легионар.

Наравно, реч је о метафори. Правник сте по образовању, и верујем да знате да римски легионари за време активне службе нису имали право да се жене. Али кад истекне рок од 20 – 25 година, добијали су од државе земљу, стоку, робове и семе за усеве. Њихова насеља су се налазила поред већих римских логора и поред путних станица. Они су, поред ратне службе, радили још на оправци путева, мостова и војних утврђења, стално будни и опрезни. Осматрали су сваки могућ покрет непријатеља преко Дунава. Жена ми је умрла (трагично настрадала ) 5. маја 1986. године; можда сам баш од тога доба на служби књижевног легионара? Живим у погрешно доба, међу погрешним људима. Не кукам; не жалим се; нису мени савременици криви што је тако; нису ме они направили. Уистину, прошле 1999. године била је тридесетогодишњица мога књижевног рада, ако рачунамо да сам прву књигу објавио 1969. године. Тога се једино сетио мој млађи брат, који има друкчију судбину од мене – животну и књижевну, хвала Богу! Више од тридесет година, баш зато што живим и радим у Београду, могу изблиза да видим – свашта. Нико овде није невин, ни покојни Андрић ни Црњански; многи су глорификовани и лепо су проживели свој век. (Штампајући књиге. О туђем руву и круву. Не, нисам од оних људи који секу грану на којој седе. Критички сам писао о Црњанском, поводом главне теме моје

књиге – односа мита и метафоре ). Ја сам имао прилике да се, као истраживач, песник и антологичар, заиста суочим са свим нашим књижевним билансима. Знам шта су Потемкинова села; разумем и меру времена; али сам настојао да ме никада нико не преведе жедног преко воде. Захваљујући Александру, тј. књигама које сте му слали, нарочито када је реч о првој књизи песама коју Вам је објавила „Просвета“, видео сам да сте се запутили у једном добром правцу, у правцу језгровитости, која је, волео бих да сам у праву, резултанта оног невидљивог, неизрецивог мукотрпног стваралачког развоја. Хвала Вам за приказ „Несебичног музеја“, нарочито на примедбама; неке сам усвојио, колико је то било могуће…. Не знам да ли сте прочитали песничке књиге које сам Вам послао; не помишљам да тражим од Вас да о њима напишете нешто; а ако Вас све то буде подстакло, не журите! Прочитајте прво „Усамљено дрво“, може бити од користи у проницању моје стваралачке тајне. Ако некоме, многима, до сада није било јасно да сам ја творац једног позамашног опуса, са појавом „Усамљеног дрвета“ хоће. Срећнији наслов и метафору, верујем, нисам могао наћи за писца који се не уклапа ни у једну владајућу књижевну групацију. Ако бих уопштено рекао да радим на подизању урушених вредности, и као песник, есејист и романописац, то не би било сасвим тачно.

Никада нисмо имали довољно високе књижевне вредности, ни са Андрићем, ни са Црњанским, ни са Пекићем, Павићем, Ковачем, Кишом, па ни са Тишмом, јер нико од њих није до краја прихватио жртву и судбину књижевног легионара; можда Киш једино, али он није имао дучићевску самосвест поштовања властитог талента; многе ствари су га „уштројиле“, пре свега фатални Ади. Међутим, док су споменути писци били живи, наравно и Селимовић, ипак је постојала извесна тежња ка веома високим књижевним покушајима и залетањима. (…)

Постојала је ипак извесна илузија књижевног живота; који је био велика бара у којој су велике рибе јеле мале. (….)

Плитка је вода наша савремена књижевност; што рече Ча Тито једном (који никад није био моја симпатија): види се свака жаба. Нарочито се виде оне жабе, које су дигле ноге да буду потковане. Критичари им у томе зорно помажу, новинари плаћеници и ини. Ми књижевну критику и немамо још у правом смислу речи, ако то људи не разумеју данас, разумеће око 2100. године.

…Са згражавањем пратим покушај накнадне канонизације Киша: чине то људи који су га пљували, оспоравали. Прелистао сам Делићеву студију о Кишу; невероватно! Познавалац стварносне прозе, ужасне и бесмислене кованице, која скрива суштину, тј. да је споменути „правац“ само дериват соц. реализма, вулгарног позитивизма, тешко да се може снаћи у тумачењу Кишовог дела. Сви смо ми смртни људи; понекад судбина уграби понеке превремено; и природно је када се прибојавамо таквих ствари. Киш није стигао, ја надам се, хвала Богу, јесам, плативши то скупом ценом: стигао сам да објавим „Усамљено дрво“ и да будуће спасем неспоразума, а и да понеком савременику олакшам, надам се, увид у властите стваралачке тајне. (…)

Правог књижевног успеха овде нема и неће бити док не помру ретардирани најистакнутији књижевни представници једне бивше епохе. Све смрди: од новина до Академије, Универзитета, Удружења, барем како ја осећам. Познајем многе професоре који предају ХХ век српске књижевности; свако од њих има свој ћепенак, и сви су мали људи. Скерлић, о коме ја никада нисам имао илузије, био је много већи човек од њих: радио је самопрегорно и даноноћно и зато је тако брзо сагорео…Дипломирао сам на катедри за југословенске и светску књижевност; и скоро три деценије радим као професор; доста година и као библиотекар; мене садашње стање наше књижевности растужује, али у часовима очајања, ја се радо прихватим Пушкина, Достојевског… и других несумњивих величина… Ми истински великог светског књижевника још нисмо имали; Караџић се томе највише приближио; Попа је имао велику шансу, али је уместо даноноћног рада, сувише флертовао са алкохолом, искушењима власти и неодговорношћу спрам властитог талента … Никога међу живима нема ко би могао бити књижевни идеал; Павловића и Попу сам упознао изблиза; дошла им је главе сујета…Прављење компромиса… Многе треба заборавити. Имамо педесет година иза себе и, можда, ако Бог да, још четврт столећа пред собом. То је мало времена да бисмо се заваравали, одлагали, толерисали КЊИЖЕВНУ ЛАЖ.

Све што се десило последњих година, врви од књижевних неистина; књижевним превртачима није лоше. Нема пара, али за њихове књиге и путовања у свет се увек нађе…

Извињавам се због дужине писма; све Ви то боље знате и можда изоштреније видите од мене, јер живите у месту где Вас фреквенција не може збунити. Ја сам, одавно срушио многе мостове за собом; „Заветине“ нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. Нисам, наравно, једини књижевни легионар; верујем да нас има још, барем двадесетак; но, чак и да нас је неколицина, могли бисмо, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да променимо, пре свега – д е л о м , затим и као критичари. (…) <

        извор:
 

 
 
Сахрањивање изван гробља у нашем народу



..
...

НЕЋЕ НА ГРОБЉЕ: Покојнике у Хомољу сахрањују у двориштима (ФОТО)
Иако је сахрањивање мртвих ван гробља забрањено Законом о сахрањивању и гробљима, у неким селима Хомоља и даље своје најмилије покопавају испред кућног прага. Дворишна гробља постоје у око 20 хомољских села. - У појединим селима Хомоља још увек постоји обичај да се покојници, уместо на гробљу, сахрањују у сопственом дворишту. Иако је тако нешто забрањено Законом о сахрањивању и гробљима, овакву праксу надлежни и даље толеришу. Дворишна гробља постоје у око 20 хомољских села, највише у општинама Петровац на Млави, Кучево и Жагубица. У основи овог обичаја је пагански култ мртвих, традиционално веровање да покојник чува кућу и своје укућане од злих духова. Осим тога, разлог за сахрањивање у дворишту често је и тај што породица преминулог налази утеху у томе што он почива у њиховој близини.
- Према Закону о сахрањивању и гробљима, укоп покојника може се вршити само на гробљима. Уколико се неко оглуши о ову одредбу и укоп обави ван гробља, прети му новчана казна од 1.000 до 50.000 динара. Међутим, колико је нама познато, оваква казна до сада није изречена ни у једној општини Браничевског округа - кажу у Градској управи Пожаревац

Највеће приватно гробље у Хомољу постоји у селу Рановац, највећем селу петровачке општине, које у пречнику има чак 40 километара. Осим по величини, ово село специфично је и по томе што нема једно, већ чак седам гробља. И поред тога, на имању породице Богдановић почива чак 15 чланова уже и шире фамилије.

На њему је први сахрањен Милош Журжевић, солунски ратник, а потом и његова супруга Сида. Ту су и гробови њихове ћерке Наталије и зета Василија, кога су Немци стрељали 1941. године, на брду Чачалица у Пожаревцу. У осталим гробовима сахрањени су њихови потомци, али и зетови, снахе и пријатељи. Два гроба припадају мајци и ћерки из села Мелница, које су код Богдановића радиле као послуга и са њима остале до краја живота. - (D. K.)

_________________

Сахране у двориштима и на њивама

ЉУБОВИЈА - Где год се крене по Азбуковици, наилази се на понеки гроб. Има их свуда, поред пута, у двориштима, њивама, школским двориштима, чак и поред штала. Разлога за то је много, од оправданих до понекад и бизарних.
- Један од главних разлога јесте то што је у Азбуковици конфигурација терена таква да су многима сеоска гробља далеко, па се временом прибегло сахрањивању ближе куће, на свом имању. Тако се дошло до тога да скоро свака фамилија има своје породично гробље. Проблем је то што се из ових крајева, поготово брдских села, народ масовно исељава, па о тим гробовима нема више ко да брине. Гробови стоје запуштени, имање понекад промени власника, који и не зна ко му је поред куће сахрањен. Нови власник гради нове објекте, па се често гроб нађе поред штале или свињца, окружен гомилом стајског ђубрета - прича прота Обрад Павловић, који од 1958. године службује у Азбуковици, и зна где је готово сваки гроб.
По његовим речима, некада је нужда терала људе да сахрањују своје најближе на разним местима. Добар пример је гробље села Читлук на месту званом Спасовине. То место је мање од километар удаљено од Дрине, која је била граница са некадашњом Аустроугарском. Сахране су окупљања народа, а аустроугарски граничари су то користили да отворе ватру на народ. Тако су сељани натерани да сахрањују на другим, скровитијим, местима и никло је неколико породичних гробаља.
- Често су места сахрањивања била места неких светиња. Имамо пример пољске водице, где се село окупља и врши светковину. Комунисти су то некада бранили, па су они којима је до тих светиња стало тражили да се ту сахране, сматрајући да нико неће бранити окупљања око гроба, и да ће светиња на тај начин опстати - каже прота Павловић.
Он, међутим, истиче да таквих разлога више нема, али да су сахрањивања на разним местима и даље остала.
- Људи су почели да сахрањују своје најмилије у својим имањима, често и у двориштима, правдајући то жељом покојника, или великим пијетотом према њему. То је данас веома ружно, гробља су света места и тиме се обесвећује појам гробља. Замислите кад жена сахрани мужа у башти поред куће, и онда сваки дан копа око његовог гроба. Црква је за заједничка гробља, не подржава такав начин сахрањивања, али из снисходљивости готово увек на то зажмури - истиче прота Павловић. - Југослав Тријић
_______________________
(ВИДЕО) Журка на сахрани: Ако умрем бела вило...
Последња жеља у нашем народу је светиња. Не бирају се ни начини, а ни средства да се испуни. Тада се крше обичаји, руше стереотипи, оправдање пред светом гласи „Он је тако желео". А Светислав Лучић из села Тодорин До, ушушканог међу брдима мионичког краја, заклео је свог блиског рођака да га на онај свет испрати уз песму Цигана, а најбољег пријатеља Тому Мачка да се провесели, онако како само он уме...
У кући Лучића, уз опело, покојника је оплакало цело село, ближа и даља родбина. Али на гробљу није било места за сузе и кукњаву. Поштовала се последња жеља сеоског трговца званог Лацоје, боема који је са својим најбољим пријатељем за живота много пута дочекао зору у кафани.
Тек што је лопатом потапкан гроб и пободена крстача у иловачу, тактове крампа заменили су бас, хармоника и виолина.
- Само за Мачка и Лацоја - узвикнуо је Тома, грлећи пивску флашу из које на хумку одли мало у земљу и за покојника.
А музичари, као да сваког дана свирају по сеоским гробљима, без икаквих предрасуда засвираше стари хит Сафета Исовића.
- Ако умрем бела вилоооо, да л' би теби жао билоооооо.... - одјекивало је гробљем и селом, а у очима оних који су дошли да испрате покојника није било ни трунке чуђења. Као да је сваког из села музика испратила на онај свет.
Дошаптавали су се међусобно, као да желе да оправдају и село и себе, а и покојника и пред Богом и пред народом.
Понесен тугом, песмом и атмосфером, Тома откиде дугмад са кошуље ударајући се песницама у груди, измичући се уназад како би људи могли да приђу изнад крста да запале свеће и опросте се од рођака, пријатеља и комшије.
А навика је навика, обичај је обичај, а и ваља се, или је опет он тако желео, тек се Тома лати за џеп и поче да кити музику новчаницама, а они наставише у истом маниру: „Милораде, бекријо, све си паре попиоооо..."
- Није баш често, ал' добро, дешавало се да покојника пратимо музиком. Ако умре неко млад, ко се није женио, коме у авлији није свирало коло, пратили смо га музиком. Али још се није око гроба певало и веселило... - рече један од комшија чекајући у реду за ручак. Јер такви су обичаји, мора нешто и да се поједе и попије за душу...
- Волео је Лацоје песму, друштво, кафану... Могао је да поживи још неку годину.. Тек му је ше'сета... Оде да се оперише, а вратише га кући у сандуку... Шта ћеш, неће Бог право, узима само оно што ваља. А ја сам сама, скоро ми је осамдесет година, а он је хтео све да ми помогне... Ето, мој Веса умро је одавно, деца отишла у свет, а Лаца ми помогне све што треба - прича баба Мица док пали свећу на гробу давно умрлог мужа, коме поручи:
- Слушај, Веселине, немој да ме зовеш, ја не могу још да долазим. Имам овде пуно посла. Ево, умро наш Лаца, и музику су му довели, знаш да је тако волео. А ја сад одо' кући, има времена, доћи ћу код тебе кад завршим сва посла...
Музичари после получасовног „блока песама", како би рекли ови ВИП припадници естраде, задовољно трљајући руке због доброг бакшиша спаковаше инструменте, а људи полако почеше да се разилазе. Имаће село о чему да прича месецима... Већ су почели да се дошаптавају, а жене заказују поподневну кафу. Јер не свира музика на гробљу у Тодорином Долу сваки дан. Само кад умре Лацоје или неко, далеко било, млад...
ПОКОЈНИКУ ЗА ДУШУ, ЖИВИМА НА РАДОСТ
Магијски ритуали над одром покојника, неумерене гозбе и пијанке, подизање вила на гробљу и сахрањивање поред куће покојника, само су неки од обичаја. Црква безуспешно апелује да се са овом праксом прекине
БЕОГРАД - Најпре раскопају гроб, изваде ковчег, а затим га отворе. Покојника усправе, белом марамицом му пребришу лице и окрену ка првом јутарњем сунцу. Реч је о древном посмртном обичају хомољских Влаха, за који тврде да је одавно заборављен. Ипак, када се зна да је последњи обред откопавања покојника обављен пре неколико година у Дебелом Лугу код Мајданпека, јасно је да обичај није замро.
Ово је само један у низу погребних обичаја широм Србије, који својом занимљивошћу и живописноћу, још више бизарношћу и неукусом, често збуњују учеснике завршног чина. Последњи случај сахране у Тодорином Долу крај Мионице, где је покојник испраћен уз кафанску музику, опште пијанство и лумперајку, само је још једна потврда да смо непревазиђени када треба направити догађај за памћење. Неумерено конзумирање алкохола и товарење желуца се одувек подразумевало, а једино оправдање је да то не чинимо због себе, већ због покојника и за његову душу?!
Несумњиво да обичаји, после језика, представљају најживљи део културе једног народа, који се континуирано мењају, допуњују, проширују и временом делимично заборављају. Стога и не чуди узречица „колико села, толико и обичаја"! Међутим, ако занемаримо њихове идејне творце, вазда присутне баба-девојке које увек и у свакој прилици знају „шта се ваља, а шта не", све чешће гледамо и неке нове „вернике" који својим понашањем потврђују да нам у скарадности нема премца у свету.
По сахрани се газда познаје!
У нашим обичајима помодарство је толико узело маха да се родбина и пријатељи покојника буквално задужују како би луксузном погребном опремом, грандиозним споменицима, па чак и кућама изнад гроба засенили публику и тиме доказали статусни симбол. У источној Србији, па чак и у околини Београда, поједина гробља називају „хајат" или „карингтон", јер су поједине гробнице и капеле коштале више него комфорна гарсоњера. За посмртним здањем не заостаје ни опрема, па се у вечној кући, уз ковчег покојника, инсталира и сателитска антена, уводе телефони, остављају телевизори, ДВД уређаји и друга техника, на зидовима се лепе тапете, простиру се теписи и постављају завесе. Нажалост, у овом луксузу покојник обично не ужива дуго, јер његова имовина убрзо постаје плен безобзирних пљачкаша.
У западној Србији, посебно у околини Ужица, Ваљева и Бајине Баште, покојник нема посебних жеља. Не инсистира на „крову над главом", претераном комфору и споменику „а ла Тутанкамон", али му је важно где ће да почива. По правилу, што даље од гробља! Када се крене путем од Бајине Баште према Перућцу, скоро на свакој њиви се види један или два усамљена гроба. За туристе је то још једна ретка, додуше бизарна туристичка атракција, која захтева и посебно објашњење. Према речима Драгомира Антонића, етнолога, реч је о малом лукавству сеоског домаћина, који тиме чува имање и након смрти?! Наиме, обичај је у Србији да се никада не отуђује њива на коме је гроб неког претка, па су тиме и будућем наследнику „везане руке". Лукаво, нема шта! Једина невоља је у томе што покојник својим телом може да брани само једну њиву, па просто чуди како већ некоме није пало на памет да тражи да се сахрани у деловима, на више локација. Сем тога, не треба заборавити да је било и случајева да се сахрана обави поред саме међе, тик испод прозора комшије који се, очигледно, још за живота покојнику нечим замерио. Многи су се због тога обраћали и суду, али је број ексхумација тако сахрањених, колико знамо, раван статистичкој грешци.
У скарадности приликом сахрана не заостају ни остали учесници тужног скупа, пријатељи, комшије и рођаци, сви они којима је овај чин, такође, прилика да искажу своје поштовање према умрломе, још више према свом богатству. Почев од умрлица преко целе стране у дневној штампи, па све до кубика цвећа које се само неколико дана касније претвара у гомилу смећа.
ТО СУ ОБИЧАЈИ
  За разлику од западних земаља, у Србији је важно да што више људи дође на сахрану. Смрт се оглашава умрлицама, плакатима, а однедавно чак и преко интернет сајтова.
Пратња са покојником обавезно стаје код раскршћа, јер се верује да ће тиме умрли заборавити пут и да се неће враћати да узнемирава своје ближње.
Након повратка са сахране нико не сме да се окрене, јер ће га покојник „повући" са собом.
У већем делу Србије на гроб се излази седам дана заредом, али у централним и југоисточним деловима земље и свих 40 дана.
У југоисточној Србији даћа за преминуле се примењује свих 365 дана до истека прве и још 11 великих помена до истека седме године од смрти покојника. Ако су умрле млађе особе, старије жене у породици носе црно свих седам година, а понекад и доживотно.
У источној Србији у близини хумке се сади дрво шљиве, које се украшава вешачким цвећем, марамицама и лицидерским срцима. Циљ је да се душа умрлог весели и да на гране слећу птице које ће правити друштво упокојеном.
У јужној Србији смрт најрођенијег оглашава најстарија жена у фамилији, која седа пред кућу и болно нариче. У општем лелеку придружују се и друге жене, које 24 сата непрестано набрајају добра дела умрлог.
У околини Неготина се уз узглавље покојника пали посебна свећа која се тог дана излива „по његовој мери"?! Танка је, али мора бити дуга колико је умрли био висок.
Власи испраћају мртве са песмама у којима се објашњава умрлом шта га све чека на оном свету.
Саучешћа у кући жалости понекад се изјављују и недељу дана након смрти, а софре се постављу и пре и после испраћаја на гробље. Једе се на дан смрти, уочи сахране, једе се и након ње, баш као и трећег, седмог и четрдесетог дана. Наравно, „ожалошћени" ће се гостити и за шест месеци и за годину дана. Уз све то, обичај је да се придошлицама, приликом повратка, добрано напуне и торбе са храном и пићем како би могли са обедом да наставе и код куће. И, наравно, све то у име покојника и за душу умрлога.
Ваља се добро најести
Колики смо и какви верници најбоље потврђује чињеница да се доследно држимо обичаја за које, обично, и не знамо шта значе. Најчешће је једино објашњење оних који све „знају и све памте" да се нешто ваља или не ваља. А ваља се свашта. Почев од тога да одмах након смрти у кући покојника покривају огледала и телевизори, да се покојнику везују руке и ноге, да се никако не дозволи мачки или другој животињи да приђе лешу, па чак и то да се иглом или каквим другим оштрим предметом покојник прободе како се, кажу, не би повампирио. Међутим, тешко да ће вам ико објаснити зашто се умрла особа мора износити с ногама напред, зашто се обарају клупе одмах након подизања ковчега, зашто за софром увек мора да седи паран број људи (онај непарни је сам покојник), а још мање зашто се истог дана издају три даће, од којих једна мора да буде посна. После обилне вечере након повратка са гробља, већ ујутру ожалошћена породица мора да изнесе посна јела у виду пасуља, рибе или нечег сличног, да би одмах затим, када се обичај „одради", гости прешли на нешто конкретније - прасетину или јагњетину!
Српска православна црква већ годинама апелује да се призовемо памети и да целом чину дамо више мере и достојанства. Нажалост, без већих успеха. Молба покојног патријарха Павла да уместо цвећа помогнемо породици покојника да би лакше изнела овај терет, по свему судећи, није заживела. Ваљда и зато што огромни букети или венци и даље делују транспарентније од дискретног нуђења новца. Домаћин кога је задесила смрт у кући, онај који највише осећа бол и тугу за умрлим, мора да организује сахрану, испоштује обичаје и дочека и нахрани „ожалошћене", али барем до сада није морао да ангажује музику. Ако је судити по ономе што смо недавно могло видели у селу Тодорин До, питање је дана када ће и то временом постати обичај, а касније и обавеза.
РЕПОРТЕР ПРЕССА НА ЈЕДНОЈ ОД НАЈБИЗАРНИЈИХ САХРАНА У СРБИЈИ 29. 08. 2010.  - Аутор: М. МАЈСТОРОВИЋ - ВЛАДА АРСИЋ

ЛеЗ 0012431  
 
ДУБОКА ПРОВИНЦИЈА (наставак)  - филм о нечем неизрецивом
 



Нема коментара:

Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Популарни постови

COMPLETARIUM - Портал

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА.

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"