_pesnici.jpg)
Овога пута доносим Записе једног лица.
То нисам ја, то је неко друго лице. Мислим да више није потребан никакав други предговор.
*
Пре три дана, рећи ће ми тако Семјон
Ардалионович:
— Та хоћеш ли ти, Иване Иваничу, једном бити трезан,
кажи ми, забога?
Необичан захтев. Не љутим се — ја сам
човек бојаж- љив. Но, ето, мене су и лудаком прогласили. Једном је, слу- чајно,
уметник насликао мој портрет: »Ти си«, вели, »ипак писац«. Ја сам му дозволио, и
он га је изложио. Читам тада: »Идите, погледајте то болесно лице које није далеко
од лудила«.
Није важно, али како то тако одмах
дати у штампу? У штампи би све требало да је ваљано, тамо би требало идеала, а овде...
Ваља рећи, бар увијено, због тога постоји
стил. Али не, неће он увијено. Данас се губе и хумор и леп стил, уместо духовитости
узима се псовка. Не љутим се: нисам ја не знам какав писац да бих полудео. Написао
сам и приповест, али нису хтели да је објаве. Написао сам и фељтон, но и то су одбили
да штампају. Много сам фељтона нудио разним ре- дакцијама, и свуда су ме одбијали
— »соли« ту нема у вас, веле.
— Какве соли, — питам ја уз подсмех, — да није грчке?
Онај ме и не схвата. Сада махом преводим за издаваче с француског.
Пишем и рекламе трговцима: »Реткост! Црвени чај с плантажа...«, а за панегирик његовом
превасходству, покојном Петру Матвејевичу, примио сам знатну суму. Један књизар ми је наручио да напишем книижицу Вештина
да се допаднете дамама. Објавио сам неких шест таквих књизица у току свог зивота.
Имам намеру да скупим Волтерове сентенце, али плашим. се да то нашима. Не буде неслано.
Какав Волтер, данас је потребна мотка, а не Волтер! И последње зубе су један другоме
избили. Ево, то је цело- купна моја књижевна делатност. Не рачунам то што редакцијама
бесплатно шаљем писма са својом пуном адресом, потписом. Непрестано нудим савете
и сугестије, критикујем и указујем на пут. Прошле седмице сам једној редакцији послао
четрдесето писмо по реду у последње две године. Само за марке сам утрошио четири
рубље. Мој карактер је гадан, у томе је ствар.
Није мене сликар портретисао због уметности,
већ због двеју брадавица које напоредо стоје на мом челу: то је феномен, вели он.
Ето, сада немају идеје, па користе феномене. Али, брадавице на мом портрету успеле
су — као живе! То називају реализмом.
Што се, пак, лудила тиче, у нас су
прошле године многе прогласили лудацима. И то какав стил у свему томе: »Поред«,
веле, »изворног талента ... на крају се показало ... уосталом, то се одавно могло
наслутити...« То је вешто и, с тачке гледишта чисте уметности, то се може и похвалити.
Да, но одједном су се још умнијим показали. То је то, да човек полуди — знају то
у нас, но никога још нису умним учинили. Сећам се једне духовите шпањолске шале
из времена када су Французи, пре два и по века, саградили прву лудницу: »Све су
своје лудаке сместили у засебну кућу, да нам покажу да су они сви паметни Ијуди«.
Тако је: ако другога стрпаш у лудницу, нећеш тиме показати своју памет. »К. је луд,
значи: сад смо ми паметни«. Не, то не мора да значи.
Уосталом, доврага... шта се ја ту памећу
размећем и све једнако гунђам. Досадио сам и слушкињи. Јуче ми је свратио пријатељ:
»Твој стил се мења«, вели, »постаје некако испрекидан. Сецкаш ли сецкаш — уводна
фраза, па уз њу опет уводна фраза, па још нешто у загради, а онда све искиђаш, исецкаш
...«
Он је у праву. Са мном се нешто необично
збива. Мења ми се карактер, боли ме глава. Нешто ми се привиђа, и начас ми се чини
да чујем нешто необицно. Гласове не чујем никакве, него тако, као да неко крај мене
понавља: »Бо- бок, бобок, бобок!«.
Какав ли је то бобок?
Ваља се мало разонодити.
*
Намеран да се разонодим, ишао сам и
на сахрану
