Beleška iz dnevnika "Kradljivci slobode", 2009 / Vidosav Stevanović

[ EUTANAZIJA ]

Призор из источне Србије.
(Из Колекције Г-ђе Су. Танасковић)

Šta je eutanazija, vrsta samoubistva, dobro prikriven zločin ili ubistvo iz milosrđa? Zaboravljeni ritual, izlaz u krajnjoj nevolji, znak jedne civilizacije koja se približava kraju, ljudsko pravo, tabu tema, još jedna prilika da se zaradi prljavi novac ili smrtni greh? Nema odgovora, bar nema jednostavnog odgovora, niti ga može biti, ima previše odgovora, biće ih još više. Radi se o toliko složenom, dubokom i važnom pitanju da se o njemu raspravlja vekovima, a u tome učestvuju lekari, filozofi, pravnici, zakonodavci, državnici,

Zajedničko pesničko veče Aleksandra Lukića i Zorana M. Mandića

Pesnici Lukić i Mandić, u Valjevu

    U petak, 05. avgusta, prvog dana ovogodišnjih, 25-tih po redu, Tešnjarskih večeri u Valjevu zajednički pesnički nastup imali su poznati savremeni srpski pesnici Aleksandra Lukić i Zoran M. Mandić. Veče pesnika pod sloganom – Dve knjige i dva pesnika održano je na otvorenoj sceni u dvorištu Kovačeva Hana. Veče je vodio valjevski pesnik i urednik Izdavačke kuće Intelekta, dok su Lukić i Mandić govorili poeziju iz svojih prošlogodišnjih pesmozbirki Savremeni uškopljenici (Lukić) i Bog u prodavnici ogledala (Mandić), objavljenih u Intelektinoj biblioteci savremenih srpskih pisaca. Između “dva čitanja» Lukić i Mandić govorili su o stvaralaštvu - jedan o drugom. Veče je održano u prisustvu većeg broja lokalnih pisaca, koji su na kraju svojim pitanjima upotpunili zanimljivu književnu atmosferu.

Одломак и коментар. Уносна тема

[Одломак из Великог дворишта Стевана Раичковића, издање Просвете, 1971, 123 стр.Уредник Жика Стојковић.Библиотека "Просвета", књ. 41; тираж - непознат; вероватно огроман?]

Знак препознавања.

     (....) Било је у великом дворишту и тужних призора.
     Читаво једно пролеће, под гранатом кајсијом уз саму кућу, лежао је у наслоњачи мој најмлађи стриц Василије који је код нас дошао као тек отпуштени затвореник. Робијао је дуге три године у неком далеком казамату, на мору, као комуниста. Првих дана су га отац и мајка изнбосили из куће и полагали у наслоњачу прекривену дебелим ћебетом и јастучићима. Није могао сам да иде. На робији је био тучен воловском жилом по табанима, тако да су му они били, кад је стигао код нас, црни и скоро трули од удараца. Сећам се његове светле, златасте косе заваљене у јастуку и плавих очију које су гледале у нњебо и гранати врх кајсије што се дизао изнад његове наслоњаче. Знао сам, по очевој и маминој причи, а највише по његовим добрим плавим очима, да стриц Василије није ни крао, ни убијао. Нисам тада могаои да схватим зашто је онда толико пропатио. Та помисао ме је м,учила. Далеки казамат крај мора увукао се у моју дечачку главу обавијен тајанственошћу и чудом.
       После неколико година, када је почео рат, погинуо је као партизан. Више немам стрица Василија. А тако бих волео да и он прочита ову причу у којој сам га се после толико година сетио.
        (стр. 122-123, наведеног издања)
_______________________

         Ту Раичковићеву књигу за децу пронашао сам пре неколико година, сређујући кућну библиотеку - тамо у околини Кучева. Књига је пуна пресованих цветова павити (беле лозе, како кажу у мом селу на на обалама Пека - на оним истим обалама на којима је рођен и Раичковић). Ту књигу сам читао, ако се не варам, и раније, као ученик основне школе; испуњавала ме је неописивом тугом. Читао сам је и касније;па и онда када сам се упустио у пустоловину  звану Несебичан музеј, састављање једне антологије српске поезије 20. века. Тада сам, почео да схватам пораз овог песника, илити кастрацију, како је сам признао у својој приступној беседи у академији. Читајући неку врсту Раичковићевих мемоара, на  жалост, наилазио сам на противуречности овог песника, на кога су понеки савременици гледали као на књижевног свеца. Он то сигурно није био. Идеологија се овог лирика дотакла на најкобнији начин, али кога све није? Тако да сам, са годинама које су пролазиле, и крај Раичковићеве књиге "Велико двориште" (цитат који сам навео)   гледао друкчијим очима. Погледајте, шта Раичковић ставља на најповлаштеније место своје књиге за оне најнаивније, децу. Причу о свом најмлађем стрицу. Партизану. Не голооточанину, или хавајцу - како су се између себе звали.Као уредник најутицајнијег издавачког монополистичког предузећа, угледни песник је као приповедач дискретно оживљавао причу која је у то време - наметачких партизанских легенди - била уносна тема...