_pesnici.jpg)
[Одломак из Великог дворишта Стевана Раичковића, издање Просвете, 1971, 123 стр.Уредник Жика Стојковић.Библиотека "Просвета", књ. 41; тираж - непознат; вероватно огроман?]
(....) Било је у великом дворишту и тужних призора.
Читаво једно пролеће, под гранатом кајсијом уз саму кућу, лежао је у наслоњачи мој најмлађи стриц Василије који је код нас дошао као тек отпуштени затвореник. Робијао је дуге три године у неком далеком казамату, на мору, као комуниста. Првих дана су га отац и мајка изнбосили из куће и полагали у наслоњачу прекривену дебелим ћебетом и јастучићима. Није могао сам да иде. На робији је био тучен воловском жилом по табанима, тако да су му они били, кад је стигао код нас, црни и скоро трули од удараца. Сећам се његове светле, златасте косе заваљене у јастуку и плавих очију које су гледале у нњебо и гранати врх кајсије што се дизао изнад његове наслоњаче. Знао сам, по очевој и маминој причи, а највише по његовим добрим плавим очима, да стриц Василије није ни крао, ни убијао. Нисам тада могаои да схватим зашто је онда толико пропатио. Та помисао ме је м,учила. Далеки казамат крај мора увукао се у моју дечачку главу обавијен тајанственошћу и чудом.
После неколико година, када је почео рат, погинуо је као партизан. Више немам стрица Василија. А тако бих волео да и он прочита ову причу у којој сам га се после толико година сетио.
(стр. 122-123, наведеног издања)
_______________________
Ту Раичковићеву књигу за децу пронашао сам пре неколико година, сређујући кућну библиотеку - тамо у околини Кучева. Књига је пуна пресованих цветова павити (беле лозе, како кажу у мом селу на на обалама Пека - на оним истим обалама на којима је рођен и Раичковић). Ту књигу сам читао, ако се не варам, и раније, као ученик основне школе; испуњавала ме је неописивом тугом. Читао сам је и касније;па и онда када сам се упустио у пустоловину звану Несебичан музеј, састављање једне антологије српске поезије 20. века. Тада сам, почео да схватам пораз овог песника, илити кастрацију, како је сам признао у својој приступној беседи у академији. Читајући неку врсту Раичковићевих мемоара, на жалост, наилазио сам на противуречности овог песника, на кога су понеки савременици гледали као на књижевног свеца. Он то сигурно није био. Идеологија се овог лирика дотакла на најкобнији начин, али кога све није? Тако да сам, са годинама које су пролазиле, и крај Раичковићеве књиге "Велико двориште" (цитат који сам навео) гледао друкчијим очима. Погледајте, шта Раичковић ставља на најповлаштеније место своје књиге за оне најнаивније, децу. Причу о свом најмлађем стрицу. Партизану. Не голооточанину, или хавајцу - како су се између себе звали.Као уредник најутицајнијег издавачког монополистичког предузећа, угледни песник је као приповедач дискретно оживљавао причу која је у то време - наметачких партизанских легенди - била уносна тема...
 |
| Знак препознавања. |
(....) Било је у великом дворишту и тужних призора.
Читаво једно пролеће, под гранатом кајсијом уз саму кућу, лежао је у наслоњачи мој најмлађи стриц Василије који је код нас дошао као тек отпуштени затвореник. Робијао је дуге три године у неком далеком казамату, на мору, као комуниста. Првих дана су га отац и мајка изнбосили из куће и полагали у наслоњачу прекривену дебелим ћебетом и јастучићима. Није могао сам да иде. На робији је био тучен воловском жилом по табанима, тако да су му они били, кад је стигао код нас, црни и скоро трули од удараца. Сећам се његове светле, златасте косе заваљене у јастуку и плавих очију које су гледале у нњебо и гранати врх кајсије што се дизао изнад његове наслоњаче. Знао сам, по очевој и маминој причи, а највише по његовим добрим плавим очима, да стриц Василије није ни крао, ни убијао. Нисам тада могаои да схватим зашто је онда толико пропатио. Та помисао ме је м,учила. Далеки казамат крај мора увукао се у моју дечачку главу обавијен тајанственошћу и чудом.
После неколико година, када је почео рат, погинуо је као партизан. Више немам стрица Василија. А тако бих волео да и он прочита ову причу у којој сам га се после толико година сетио.
(стр. 122-123, наведеног издања)
_______________________
Ту Раичковићеву књигу за децу пронашао сам пре неколико година, сређујући кућну библиотеку - тамо у околини Кучева. Књига је пуна пресованих цветова павити (беле лозе, како кажу у мом селу на на обалама Пека - на оним истим обалама на којима је рођен и Раичковић). Ту књигу сам читао, ако се не варам, и раније, као ученик основне школе; испуњавала ме је неописивом тугом. Читао сам је и касније;па и онда када сам се упустио у пустоловину звану Несебичан музеј, састављање једне антологије српске поезије 20. века. Тада сам, почео да схватам пораз овог песника, илити кастрацију, како је сам признао у својој приступној беседи у академији. Читајући неку врсту Раичковићевих мемоара, на жалост, наилазио сам на противуречности овог песника, на кога су понеки савременици гледали као на књижевног свеца. Он то сигурно није био. Идеологија се овог лирика дотакла на најкобнији начин, али кога све није? Тако да сам, са годинама које су пролазиле, и крај Раичковићеве књиге "Велико двориште" (цитат који сам навео) гледао друкчијим очима. Погледајте, шта Раичковић ставља на најповлаштеније место своје књиге за оне најнаивније, децу. Причу о свом најмлађем стрицу. Партизану. Не голооточанину, или хавајцу - како су се између себе звали.Као уредник најутицајнијег издавачког монополистичког предузећа, угледни песник је као приповедач дискретно оживљавао причу која је у то време - наметачких партизанских легенди - била уносна тема...
Нема коментара:
Постави коментар