_pesnici.jpg)
Драгослав Михаиловић, књижевник :Андрић ме бранио од Тита
После петог октобра погледао сам свој досије који је имао око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране
Драгослав Михаиловић, један од наших најзначајнијих писаца, рођен је у Ћуприји. Као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и од 1950. до 1952. године провео је у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. ..
И у књизи „Преживљавање” указујете на голооточка страдања. Ових дана сведоци смо да су џелати гласнији од жртава?
Нажалост, тако је. Један од највећих џелата – Јово Капиџић ових дана објавио је књигу, слика се по телевизијама, а у Музеју друга Тита представљена је та бесмислена књига. Питам се да ли би неки од Хитлерових зликоваца могао да има промоцију какву је имао Јово Капиџић. О њему сам више пута писао као о највећем живом злочинцу на Балканском полуострву. Више пута сам рекао да је он пролио толико крви да би њоме могао да напуни базен у којем би пливао ради одржавања кондиције. Питам се како га ти паметни новинари, који су га интервјуисали, нису питали како се осећао док је убијао. Чудим се да га нису упитали колико је људи у свом бесмисленом животу побио и да ли је знао зашто их је убијао.
Пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. Да ли сте Ви видели свој досије?
Почетком јуна 2001. године, тадашња Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да погледају своје тајне досијее. Пратио сам догађаје и јавио се на објављени телефон. Тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, кога сам познавао, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране. Такво сам обавештење добио. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име. Ту операцију, ми голооточани разумели смо као листу за ликвидацију.
Да ли сте накнадно нешто успели да сазнате?
После петооктобарских промена, од оба министарства, савезног и републичког, од Зорана Ђинђића, председника владе, и Војислава Коштунице, председника СР Југославије, тражио сам информације о операцији „Муња” и питао ко ме је ставио на листу. Никакав озбиљан одговор нисам добио пуне три и по године. Тек после више интервенција, посредством Министарства правде Републике Србије, добио сам одговор од БИА да у мом досијеу такво решење не постоји. Наговештено ми је, тај документ нисам видео, да ме је на једну такву листу ставила Савезна служба ДБ. На ову листу стављен сам октобра 1979. године, када је Јосип Броз Тито почео озбиљно да поболева, а потом и умро.
Јесу ли уопште престали да Вас уходе?
Моје праћење, стална обавештајна контрола (СОК), како су то звали, трајало је све до 1990. године када сам, изгледа, престао да будем опасан по самоуправну Југославију. Имао сам тада 60 година....
Објављено у Политици:[објављено: 04/05/2010] : видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Андрић%20ме%20бранио%20од%20Тита%20%20ПОЛИТИКА.htm
Нема коментара:
Постави коментар