Полазиште у Сазвежђе З

ТАМО ГДЕ ЧОВЕК НЕ МОЖЕ НИШТА ДА УЧИНИ.(T a м o се полази из света дугогодишње суше и пустиње према мистерији ретке оазе коју напајају древни извори, весели гробови, хиљадугодишњи пљускови и светлост)

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 13. фебруар 2015.

БОБОК / Ф. М. Достојевски



Овога пута доносим Записе једног лица. То нисам ја, то је неко друго лице. Мислим да више није потребан никакав други предговор.

*

Пре три дана, рећи ће ми тако Семјон Ардалионович:
   Та хоћеш ли ти, Иване Иваничу, једном бити трезан, кажи ми, забога?
Необичан захтев. Не љутим се — ја сам човек бојаж- љив. Но, ето, мене су и лудаком прогласили. Једном је, слу- чајно, уметник насликао мој портрет: »Ти си«, вели, »ипак писац«. Ја сам му дозволио, и он га је изложио. Читам тада: »Идите, погледајте то болесно лице које није далеко од лудила«.
Није важно, али како то тако одмах дати у штампу? У штампи би све требало да је ваљано, тамо би требало идеала, а овде...
Ваља рећи, бар увијено, због тога постоји стил. Али не, неће он увијено. Данас се губе и хумор и леп стил, уместо духовитости узима се псовка. Не љутим се: нисам ја не знам какав писац да бих полудео. Написао сам и приповест, али нису хтели да је објаве. Написао сам и фељтон, но и то су одбили да штампају. Много сам фељтона нудио разним ре- дакцијама, и свуда су ме одбијали — »соли« ту нема у вас, веле.
   Какве соли, — питам ја уз подсмех, — да није грчке?
Онај ме и не схвата. Сада махом преводим за издаваче с француског. Пишем и рекламе трговцима: »Реткост! Црвени чај с плантажа...«, а за панегирик његовом превасходству, покојном Петру Матвејевичу, примио сам знатну суму. Један  књизар ми је наручио да напишем книижицу  Вештина да се допаднете дамама. Објавио сам неких шест таквих књизица у току свог зивота. Имам намеру да скупим Волтерове сентенце, али плашим. се да то нашима. Не буде неслано. Какав Волтер, данас је потребна мотка, а не Волтер! И последње зубе су један другоме избили. Ево, то је цело- купна моја књижевна делатност. Не рачунам то што редакцијама бесплатно шаљем писма са својом пуном адресом, потписом. Непрестано нудим савете и сугестије, критикујем и указујем на пут. Прошле седмице сам једној редакцији послао четрдесето писмо по реду у последње две године. Само за марке сам утрошио четири рубље. Мој карактер је гадан, у томе је ствар.
Није мене сликар портретисао због уметности, већ због двеју брадавица које напоредо стоје на мом челу: то је феномен, вели он. Ето, сада немају идеје, па користе феномене. Али, брадавице на мом портрету успеле су — као живе! То називају реализмом.
Што се, пак, лудила тиче, у нас су прошле године многе прогласили лудацима. И то какав стил у свему томе: »Поред«, веле, »изворног талента ... на крају се показало ... уосталом, то се одавно могло наслутити...« То је вешто и, с тачке гледишта чисте уметности, то се може и похвалити. Да, но одједном су се још умнијим показали. То је то, да човек полуди — знају то у нас, но никога још нису умним учинили. Сећам се једне духовите шпањолске шале из времена када су Французи, пре два и по века, саградили прву лудницу: »Све су своје лудаке сместили у засебну кућу, да нам покажу да су они сви паметни Ијуди«. Тако је: ако другога стрпаш у лудницу, нећеш тиме показати своју памет. »К. је луд, значи: сад смо ми паметни«. Не, то не мора да значи.
Уосталом, доврага... шта се ја ту памећу размећем и све једнако гунђам. Досадио сам и слушкињи. Јуче ми је свратио пријатељ: »Твој стил се мења«, вели, »постаје некако испрекидан. Сецкаш ли сецкаш — уводна фраза, па уз њу опет уводна фраза, па још нешто у загради, а онда све искиђаш, исецкаш ...«
Он је у праву. Са мном се нешто необично збива. Мења ми се карактер, боли ме глава. Нешто ми се привиђа, и начас ми се чини да чујем нешто необицно. Гласове не чујем никакве, него тако, као да неко крај мене понавља: »Бо- бок, бобок, бобок!«.
Какав ли је то бобок?
Ваља се мало разонодити.

*
Намеран да се разонодим, ишао сам и на сахрану
. Реч је о неком даљем рођаку. Па ипак, колешки је саветник. Удовица и пет неудатих кћери. Свакој да купиш само ципеле — колико би ту требало! Покојник је зарађивао, а сада — остала пензијица. Подвиће реп. Они су ме увек нерадо примали. Ја не бих ни сад дошао да није реч о посебном случају. Пратио сам га до гроба с осталима, а они — све се одмичу од мене, праве се важни. Доиста, мој капут је већ отрцан. Мислим да има двадесет и пет година како нисам био на гробљу — како красно месташце!
Прво, онај задах. Било је петнаестак мртваца. Покрови разне цене. Била су чак и два катафалка — један за неког генерала, и један за неку госпођу. Било је много снуждених лица, много лажне туге, но било је и доста веселости. Поп не може да се пожали, зарађује. Али, онај задах. Не бих желео да будем свештеник овде.
Загледам се у лица покојника брижљиво, не верујем много у своју моћ запажања. Има лица нежних, а има и ониб ј непријатних. Уопште, ружни су осмеси, у неких посебно. Не волим то, све ћу их сањати.
Док је трајала служба, изашао сам на ваздух из цркве. Био је суморан, али сув дан. Било је хладно, наравно, октобар је. Прошетао сам поред гробова. Има их разних кате- горија. Они треће категорије коштају тридесет рубаља — пристојно, и није тако скупо. Прве две су или у цркви или испод паперте, али ти су скупи. У гроб треће категорије су сада са- храњивали шесторо њих, међу њима су били и генерал и госпођа.
Завирио сам у гробнице: ужас, вода, сама вода! Потпуно зелена .. . али не вреди о томе! Гробар је непрестано избацивао воду кофом. У време службе пошао сам да прошетам и ван капије. Ту је старачки дом — а мало даље и ресторан. Није то лош ресторан — може да се једе, и друго. Ту је било много оних што су дошли да прате покојнике. Било је веселости и правог одушевљења. Попио сам нешто и презалогајио.
После тога, и ја сам лично придржавао сандук док је ношен од цркве до гробнице. Због чега су мртваци у сандуку тако тешки? Веле, то је тамо реч о некаквој инерцији, тело не иде само усмерено ... нека таква глупост. У супротности са законима механике и здравог разума. Ја не волим, кад Ијуди с општим образовањем трпају нос у све, кад решавају неке специфичне проблеме — а то у нас свак хоће. Грађани расправљају о војним проблемима, чак и оним које би тре бало да расправљају фелдмаршали; техничари, тако, радије расправљају о философији и политичкој економији.
Нисам пратио спровод до гроба. Ја сам поносан човек; ако ме примају само из нужде, зашто да идем на њихов ручак, па макар био и та даћа? Не знам никако због чега сам остао на гробљу. Сео сам, разуме се, на једну надгробну плочу, и замислио сам се.
Почео сам да размишљам о московској изложби, а за- вршио сам с чуђењем као општом темом. Ево шта мислим
0 »чуђењу«:
»Свему се чудити, то је, наравно, глупо, а ничему се не чудити је много лепше — и некако се сматра за ствар до- брог манира. Но, не верујем да је стварно тако. Мислим да је много глупље не чудити се ничему него свему се чудити. Но, не чудити се ничему, то вам је исто као и не поштовати ништа. А глуп човек и не може ништа да поштује«.
   Да, мени је, пре свега, потребно поштовање. Ја сам жељан поштовања, — рекао ми је ових дана један познаник.
Жељан поштовања! Боже мој, шта би било с тобом кад би се сад усудио да то кажеш!
У том тренутку сам се занео. Не волим да читам надгробне написе — све једно те исто. На плочи близу мене стајао је започети сендвич — глупо, непристојно. Бацио сам га; није то хлеб, то је сендвич. Уосталом, није грех бацати хлеб на земљу, грех је бацати га на под. Ваља то проверити у календару у Суворина.
Вероватно сам дуго тако седео, доста дуго, чак сам
1 прилегао на једној дужој плочи која је имала облик мрамор- ног сандука. Како се то десило да одједном зачујем чудне ствари? У почетку нисам о томе водио рачуна, чак ми је било одвратно. Па ипак, разговор се настављао. Чујем — неки пригушени гласови, као из уста која су затиснута јастуком, па ипак некако разговетно, близу мене. Тргнуо сам се, устао и почео пажљиво да ослушкујем.
   Ваше превасходство, то није просто могућно! Бацили сте седмицу херц, крећем и ја, и гле — у вас је седмица каро. Требало је да се претходно договоримо за каро.
  Значи, да играмо напамет? Шта је ту занимљиво?
— Не, ваше превасходство, не може без гаранције. По- требан је улог, и да се кусур броји.
— Е, овде нећеш добити улог.
Какве су то, ипак, поносне речи! Чудно, изненађујуће. ан је глас био важан, сигуран, а други помало мек, сладуњав, не бих поверовао да нисам сам чуо. На спроводу гроба нисам био. Па ипак, шта је то ово овде — преферанс, и још, какав је то генерал? Сигурно је било једно, гласови су долазили из гробова. Сагнуо сам се и прочитао натпис на плочи:
»Овде почива генерал-мајор Первојдов ... носилац тих и тих одликовања ... хм, »умро августа ... године ... у педесет и седмој ... Почивајте, миле кости, до радосног ускрс ...!«
Ех, доврага, заиста је генерал!
Из другог гроба чуо се удворички глас; на њему није још било споменика, стајала је само плоча. То је неки нов. По гласу се може закључити да је то чиновник седмог плат- ног разреда.
 — Ох-хо-хо!, — чуо се нов глас на пет хвати од гене- раловог гроба, испод једне свеже хумке — мушки, народски глас, некако слаб и испуњен страхопоштовањем.
   Ох-ох-ох!
   Их, овај штуца!, — чу се један љутит глас пун презрења; изгледа, дама је из високог друштва. — Ужасно је поред овог дућанџије!
   Ја уопште не штуцам, нисам чак ништа ни јео, таква ми је природа. А вас, госпођо, ни овде не напуштају ваше ћуди.
   Зашто овде почивате?
   Сахранили су ме ту, жена и ситна деца, нисам сам дошао! То је тајна смрти! И не бих ја легао крај вас ни по коју цену, ни за какве новце, већ ето, према цени, како мом капиталу приличи. Ми можемо да платимо, тако, гроб треће класе.
   Богат, поткрадао си људе?
   Какво поткрадање, ви од јануара, мислим, не плаћате ништа, имам ваш рачун у радњи.
   Глупости! Мислим да је глупо овде тражити дугове! Пођите горе. Од братанице тражите . .. наследница је она.
   Шта сада да тражим, и куда да идем? Обоје смо век проживели, и једнаки смо на суду Божјем у својим гресима.
   У гресима!, — осмехну се покојница с презрењем. — Да се нисте више усудих да разговарате са мном!
   Ох-ох-ох!
   Ваше превасходство, ипак, дућанџија слуша госпођу.
   Зашто је не би слушао?
   Па, ваше превасходство, зна се зашто, овде је нови ред.
   Какав сад нови ред?
   Па ми смо, ето, умрли, ваше превасходство.
   Да, да, али ипак је ред ...
 Ех, што ме тиме задовољисте! Утешисте ме, нема шта! Ако је и овде дошло до тога, шта ће тек бити горе, на горњем спрату? Ипак, шта се све не дешава! Но, ја сам и даље слушао, иако с великим негодовањем. (...)
        = извор: Ф.М. достојевски:ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. - "Партизанска књига", Љубљана - Београд, 1981, стр. - 47-52. - Видети  више: наставак*

Нема коментара: