СЕНКА У СВЕТЛОСТИ И ДИМ НА ВЕТРУ/ БелаТукадруз

Из вечере са сонетима Микеланђела и један коментар

    „...Над нама влада, каже нам Микеланђело, при крају живота,једно чудовиште, које брда претвара у раван, својим стопалама. Преврће читаве вароши кад над нама корача. НАС НА ЗЕМЉИ не види,каже Микеланђело, иако има око које види на два дана хода. Кит је међу његовим, маљавим ногама, велики као мува. На земљи види само ПРОШЛОСТ, а не зна за годишња доба.     Још страшнија је у тој поеми МАТИ његова. А у присуству професорове ћерке, не смем да додам, да Микеланђело каже, да му је и жена полегуша. Није потребно бити психопатолог, или Фројд, па запазити, да ТА поема тумачи у Микеланђелу много штошта.   Та страшна чудородица, сатурнинска, по Микеланђелу, у том хаосу, има СРЦЕ ОД КАМЕНА. Живи у нераду! Храни се каже Микеланђело : БЕДОМ ДРУГОГА! А трбух јој је толики, да у њему има места, да се врте мора и брда. Крива је, каже Микеланђело, ЗА СИРОМАШТВО НАРОДА. Имаседам синова. А ти синови воде рат против свега ДОБРОГА. У том рату њима израсте по хиљаду глава.Тек кад се преко мере нагомилају, отвара се земља, да их прогута. За земљу Микеланђело каже „вечна провалија“.     Шта бива онда са нама?    Нас онда,каже, те ЛЕШИНЕ затрпавају,као што бршљан рушевине затрпава. Онај ко ТАКО види неког творца света, ко ТАКО тумачи судбину живих, ратове, страхоте, ужасе промена, несрећа на земљи, НЕ може веровати у Бога. За мене су то, очигледно, стихови једног атеисте, који  у старости више нема илузија о Богу...“     Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА II, Београд, 1966, стр. 245 – 246.

        Иако у Италији Дучеа пред  Други светски рат, Црњански је у мислима све чешће КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА. Овај одломак (горе) извучен је из једног  од поглавља при крају друге књиге о Црњансковим Хиперборејцима. Из укрштања гледишта, два читања стихова остарелог Микеланђела, тј. једне рушевине, илити  незавршене поеме  Полифем. Професор, италијански познавалац Микеланђела каже – како пише Црњански -  „Треба узети све те сонете, сву ту поезију,као целину. Она је онда дирљива и потресна и велика. Доказ дубоке религиозности Микеланђела, иако се и њему, данас, све то чини мало смешно.

    Ја не кажем да ми се чини смешно. Ја кажем само да није религиозно. При крају, у свакој канцони Микеланђела, он је лед у ватри, а каже и, да смо: сенка у светлости и дим на ветру. Веру у Бога не видим. Видим веру у себе до краја – човека који то каже кроз велику поезију“ (стр. 244) 

    

      

    Ово данашње време, и пророци и узнемирени људи, не само на Балкану, него и у Европи, и свету, пореде са неком мучном климом пред  почетак Другог светског рата. На небу, то сам месецима гледао у Шведској, гомилају се неки чудни облаци, за које узнемирена бића верују да нису прави, већ вештачки, који делују застрашујуће. И појединци и свет су у неком застрашујућем очекивању, од кога је још само гора катаклизма која ову планету може претворити у кужно, грозоморно, застрашујуће место, горе и од микеланђеловске "вечне провалије". Други светски рат је повукао у ту бездан милионе људи широм планете, а следећи рат би могао да однесе пар милијарди недужних људи.

... Видео сам  више пута туробна небеса и у свом завичају (североисточна Србија), али никад као она на фотографијама Бранке Веддер, која је од најраније младости живела у Немачкој, у Баварској, али је после пада Берлинског зида дошла да живи и ради у Шведску, бавећи се прозаичним занимањима, како би издржавала породицу, пошто је само она радила.- Дошла је на север и живела у шуми, као и многи Швеђани - како би била што ближе природи, коју још увек нису успели да упропасте, и задивљена шведским језерима. Научила и шведски, али је свуда за собом вукла неке драге књиге на немачком, као и пар на српском. Заиста, Шведска је поседовала неку врсту опчињавајуће лепоте,али се на климу шведску никада није потпуно навикла. Шведска зими, за оне рођене и одрасле на југу Европе, није баш место  за живљење, али је у пролеће и лето, па донекле и јесен, то сасвим нешто друго...

..  Почела је да фотографише, не само пределе Шведске, дрвећа и језера, путеве, стене, железничке пруге, реке, цркве, старе цркве и гробља, али и небеса, Месец  и Сунце, крчевине шума, камене подруме, старе шведске воденице, дивље патке у снегу на обалама језера, и - дрвеће, којега у Шведској има као и камења... Црногоричине шуме су у ствари скриле  камење, који је Бог разбацивао, у Шведској, и покрај језера, река, као да се играо камењем...

     Сигурно је снимила хиљаде хиљада слика, међу којима има и оних које су изврсне. 

     Ту недавно је начинила читаву серија слика шведских језера која као да надолазе, као и реке, или која су залеђена, и делују застрашујуће, без људи, без птица... 

       

     Зими као да је Бог заборављао на оне који живе у Шведској. Сви су жељни Сунца и светлости, а њих је тако мало. Раздани се тек око десет преподне, а већ око један или два, нарочито оних туробних дана, као да почиње сумрак...

     A има дана и поподнева, када, чинило ми се, док сам посматрао поједине слике Бранке Веддер, пукне нека празнина, као на овој слици -

.. Баш поводом те слике, она је забележила:" Испод овога леда крије се снага, ..концентрисана снага природе која само чека да у пролеће букне и усрећи гледаоца својом лепотом.

Нигде у свету нисам нашла лепше буђење природе као овде у Шведској....Пролеће које је толико лепо, снажно у бојама и обиљу биљки и птица.....после неколико недеља прелива се у лето,.... суморно зелено лето.....које се полако прелива у прелепу јесен, која као и пролеће је мелем за душу посматрача....да би на крају све опет потонуло испод снега и леда и одмарало се до пролећа када се опет све обнавља.......Вечна игра стваралаштва....или природе....или Богова. Како коме одговара. Ја сам годинама била захвални посматрач овога чуда природе"  .

        За мене је зима у Шведској била нека врста вакуума, из кога је овај фотограф са упорношћу једног правог ловца на непознато извлачио невиђене призоре, слике какве раније нисам виђао, и један сасвим друкчији живот који нисам познавао. Тамо где већина пролази (како би рекли код нас као поред  мртвог гробља) без застајања, она је је откривала читав микрокосмос, сазвежђа и звездани зов Сиријуса (са које мора да је њена душа пала - залутала на ову планету), живота или необјашњивих феномена, или нешто изванредно, као да има птичији вид....

          (1) (наставља се)