Miroslav Lukić i prevrednovanje srpske književnosti / Miroljub Milanović

M. Lukić na reci Aeterna (Švedska, oktobar 2017)

Problemom smisla pisanja i pesništva uopšte, bavili su se pesnici od davnina, to pitanje postaje posebno aktuelno u dvadesetom i na početku dvadesetprvog veka. Odgovor, međutim, zašto se piše, izostaje. On je verovatnu u samim damarima sveta, u biću ljudske civilizacije. Pisati poeziju znači postojati.

M. Lukić često je postavljao ta pitanja , poezija kao umetnost i potreba pisanja mogu se naći već u prvim njegovim pesmama. Posebno ga je interesovala poezija dvadesetog veka vremena u kojem je i njegovo delo nastajalo . Sazanje o padu duhovnosti i sve manjim dometima srpske pesničke umetnosti, otkrića o laži i licemerja najpriznatijih pesnika , sigurno su ranjavala njegovu istinoljubljivost. Došao je do novih saznanja koja se više nisu mogla prikriti: „Srpska poezija posle Vinarenove smrti (šezdesetih) do te mere je lišena inicijative, priklonila se nestvaralačkim iluzornostima i nespretnosti, nesabranosti, sitnim dušama, talentima i obožavaocima“ (1.) napiso je u Pogovoru „Moare parasite“ . Koliko tačno i poražavajuće?! Svako je, naročito na početku 21. veka , mogao sebe da proglasi pesnikom! Zavladao je besmisao i evropsko ništavilo. I najgore: lišenost bilo kakve inicijative.

U programskoj pesmi „Tradicija i poezija“ izričito stoji: „ Sve staviti na tapet – tradiciju, sebe, svet / Žurbu i oklevanje, bare i brzavice, / Apsorbovati neke stvari, može umetnik. / Od spokojstva su bolje trzavice“ (2.). Uočljiva je vera da do nekih saznanja može doći samo umetnost. Takođe i rešenost da se sve preispita, da ostane samo ono što izdrži probu vremena. Do istine se može doći samo ako se ne prave kompromisi i ustupci istoriji, okoštalim uverenjima i predrasudama. Stoji i zahtev da se narodski duh i jezik moraju ispoštovati jer su „zdenac“ iz koga izvire pitka voda ali samo ako služe istini. Tih načela M. Lukić i sada se drži, zato je njegova poezija i danas uverljiva i stoji kao suprotnost ispraznom pesmovanju mnogih kanonizovanih pesnika i lažnih veličina.

Druga polovina 20.veka u srpskoj poeziji nije dala ni jedno veliko pesničko ime a kamoli ime bez koga evropska pesnička mapa ne bi bila potpuna. Vasko Popa je dobio evropsku nagradu za poeziju ali njegovo pesničko delo trpi oštre kritike i ne može se ni zamisliti da stoji pored nekoliko poljskih pesničkih imena, da ne nabrajamo velike pesnike drugih evropskih naroda . Zašto je to tako, Lukićev odgovor je nedvosmislen. U toku druge polovine 20. Veka koga on naziva nametnim, „talentonosci“ su onemogućavani na sve moguće načine a kanonizovani su, i uškolama izučavani polutalenti podobni vladajućem sistemu. Pa i za njih je važilo pravilo „jao onom ko se o sistem ogreši“. Lukić navodi primer jednog pesnika koji je dobio sve nagrade, postao priznat a nije poznat ni u susednoj opštini: „Srpska poezija Nametnog veka – to je pakao i region večitih popravki“ (3.). međutim , šta da se popravlja kada je sve trulo. Ovde Lukić ne ispisuje ali podrazumeva: nedostaje sloboda. Kad se budući pesnici budu slobodili u duhu, pojaviće se i veliki pesnik. I još nešto: kad svemoćna kritika uoči i pesnike sa margine. Ali za to je potrebno i vreme.

Pravi pesnik u viziji M. Lukića „ ulazi u trag – prvo sebi . Hvatajući neka / sećanja, slike - iz svog ugla- hvata nit / neuhvatljivih stvari...“ (4.) Ovi stihovi dovikuju se sa onim čuvenim „ najzad napokon nešto“ (5.), američkog pesnika Roberta Frosta.Tragajući za tom „niti“ za tim „nešto“, pesnik nikad neće izneveriti sebe i uvek će biti na pravom putu. Do prave pesme neće ga sprečiti da stigne ni „Književnici (ni )fariseji koji podižu jazove / u dušama: navrćući vodu na svoj mlin“ . (6.) iako je sadašnjost skrivena „Nema lice , (skrivaju ga maske)“ (7.) vera i nada da će maske pasti, održava pesnika da istraje na plemenitom putu do pesme i istine.

1. Miroslav Lukić: Moara parasita, Braničevo, Požarevac 2012. Umesto pogovora, str.303.
2. Isto, str.212.
3. Isto,str.305.
4. Isto, str.213.
5. Robert Frost: Časopis „Delo“,avgust 1989.str.3.
6. Miroslav Lukić: Moara parasita, Braničevo, Požarevac 2012., str.213.
7. Isto str.214.
   
   
     = izvor: IZ NEOBJAVLJENIH RUKOPISA SRPSKIH PISACA