„Весело гробље“

Можда је најчуднија и најзанимљивија атракција регије Марамуреш у Румунији – „Весело гробље“, у селу Sep’nca, познато по шареним надгробним споменицима (најчешће јаркоплавим), који на себи имају „наивне слике“ локалних уметника и смешне, поетске написе о покојницима. Временом је Весело гробље постало музеј на отвореном и једна од главних туристичких атракција Румуније…

Пригодне песме које су постављене на гробове описују животе покојника на начин који је понекад гротескно смешан, а понекад смешан на један веома наиван и простодушан начин. Иначе, ова необична карактеристика надгробних споменика, да су весели, духовити и шарени, потиче из претхришћанског периода, и старог дачког веровања да је душа бесмртна и да је тренутак смрти у ствари јако весео, да представља пут у нови живот који ће бити пун светлости и неће никада бити завршен, па зато смрт треба дочекати весело. Ово веровање се назива залмоксијанизам, по врховном богу Дачана који се звао Залмоксис.

Дачке народне обичаје и отклон од православних споменика ревитализовао је народни, наивни уметник Стан Јоан Петраш, који је изрезбарио и офарбао први надгробни споменик још 1935. године. Он је урезао и први епитаф, и после овога, сељани су почели да наручују храстове крстове искључиво од Петраша. Упослени „уметник“ је ускоро имао читав портфолио радова на гробљу, а сваки крст је, по румунском обичају, имао „кров“, то јест две даске које спајају главну пречку са попречном. До средине шездесетих година, гробље је имало више од 800 споменика и постало је атракција. И сам Петраш је добио, после своје смрти, 1977. године, споменик у свом стилу. Његов рад је наставио његов ученик Думитру Поп Тинку, који прави споменике на исти начин, тако да је данас непрепознатљиво који је споменик чији рад, а цело гробље представља једну компактну целину.

Материјал је храст, који се, када се осуши и исече, моделује руком и резбари занатски. На горњем делу сваког крста налази се рељеф који приказује неку сцену из живота покојника: оне су једноставне и наивне, али имају моћ убедљивости! Оне доносе гледаоцу пред очи цео живот становника Сеп’нце на веома сликовит начин, представљајући главно занимање покојника, или опет, његов најважнији животни део (свеједно да ли је то врлина или мана). Ту су жене које преду вуну или ткају тепихе и ћилиме, домаћице које пеку хлеб, мушкарци који секу дрва, сељаци који ору плуговима са запрегама, овчари који чувају своја стада, косци са косама, пекари са све брашном и хлебом, месари који секу месо, музичари са својим инструментима, учитељи за катедрама, дрвосече који секу дрва… Пошто се исече дрво за споменик, оно се потом фарба у плаво и то у једну посебну нијансу јаркоплаве боје, која се препознаје као „Сеп’нца плаво“. Потом се додају главне сцене из живота онога ко ће лежати испод споменика, а на крају се додају геометријски и биљни мотиви на ивицама, који се боје врло јарким бојама, најчешће жутом, црвеном, зеленом и белом.

Наравно, ниједан крст није потпун без кратке песмице, и то је можда и оно најзанимљивије. На сваком споменику је песмица, дугачка између 7 и 17 стихова, која се урезује испод слике, прави песнички епитаф, и сви су на локалном марамурешком дијалекту. Увек су крајње дирљиви, искрени и исписани су у првом лицу једнине, као да се покојник обраћа читаоцу. Стил је уобичајено лиричан и има призвук туге, али чести су и сатирични или крајње иронични напеви. Свака песма садржи име преминулог и представља укратко најсуштинскије аспекте његовог живота, личности или навика. Неки пут, чак, песме причају и о стварима које су се десиле после смрти дотичне особе, или чак и на сахрани, или описују како је дошло до смрти. Ако се пак, пева о лошим навикама, оне се представљају на хумористичан начин, али са дубоким морализаторским тоном. Има и много шаљивих цртежа и шаљивих написа: ту су камионџије са камионима, пијанци са флашама, возачи аутобуса поред својих возила и многе друге лудости, а све нацртано полувештом руком нешколованих уметника, са поштовањем пропорција „колико се могло“.

Дело Петраша и Тинкуа је ремек-дело из народа и наџивело је све подсмехе њиховој уметничкој мањкавости и концепту. И заиста, њих двојица су створили истински „живот после живота“ за становнике Сеп’нце. Врлине и мане становника су обесмрћене. Њихова прича испричана је поколењима и туристима. Весело гробље (на румунском Цимитерул Весел) је једна од фасцинантних ствари близу Србије. Показује да је свет веома занимљиво место и да бити у депресији баш и нема много смисла. Становници Сеп’нце се ругају смрти, а посетиоци се са неким скривеним олакшањем и очигледним весељем смеше.

А ево и примера „злобне“ песмице са једног од споменика:

Под овим тешким крстом

Лежи моја сирота ташта.

Да је поживела још три дана

Ја бих овде сад лежао а ти би читао о мени.

Ти, пролазниче

Пробај да је не пробудиш,

Јер ако дође кући

Главу ће ми одгристи.

Али ја ћу наставити свој живот

Као да се она никад кући вратити неће.

Остани овде

Моја драга ташто!

        = извор