ČAJ S MAJMUNIMA / Jelena Stojančić

Boca. Fotodokumentacija ZAVETINA, 2012

Mi sa Balkana pijemo čaj samo kad smo bolesni, a drugi su izgradili životnu filozofiju i biznis na njemu. Evo na primer Šri Lanka, koja se davno nekada zvala Cejlon.

Šri Lanka nije domovina čaja. Na raskošno ostrvo u Indijskom okeanu je uvezen, al' se odlično primio. Prve sadnice je na Cejlon krajem 19. veka iz Indije doneo Džems Tejlor (James Taylor), Britanac i učinio zemlju poznatom po skupocenim listićima. Nisam ranije čula za gospodina Tejlora, ali ga svaki vodič u toku dana bar deset puta pomene kao da mu podiže verbalni spomenik. Pomenu i Tomasa Liptona, Škota, Tejlorovog poslovnog partnera, a njega poznajem, ne lično, naravno, odavno se upokojio, nego kao „brend" koji je i dalje u opticaju.
Čaj je u Indiju stigao iz Kine, a prema legendi, otkrio ga je jedan tamošnji car. Pošto se nešto nije osećao dobro, caru su preporučili toplu vodu. Dunuo je vetar, otresao lišće sa nekog drveta, list je pao u posluženu vodu...Caru se ukus oplemenjene tekućine svideo i, sve ostalo je istorija. Rođen je čaj kojeg Kinezi zovu ča.
Sa uzgojem čaja je kao sa vinom. Kvalitet mu zavisi od geografskog porekla, vrste, načina obrade... Najbolji je iz Kendija, Nuvara Elije i Matalea, što će reći, svi su prvoklasni jer se uzgajaju u Centralnoj provinciji (nekoj šrilankanskoj Šumadiji), na proplancima i na planinama, pa čak iznad dve hiljade metara nadmorske visine.
videti više :  Jelica Stojančić

Проф. др Владимир Станојевић ( 5 . март 1886 - Београд, Брезник, март 1978.); трагом "Експресове посете недеље"

(Брезник, 5 . март 1886 -  Београд, март 1978.)

......Професор Б. Димитријевић врло често цитира лекара проф. др. Владимира Станојевића - прекумановског интелектуалца - доживотног председника српског лекарског друштва, бригадног генерала, који је имао срећу да доживи дубоку старост (стр. : 17, 18, 19, 38...)

            У ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ ( књ. 8, Загреб, 1971, стр. 126), о Станојевићу пише следеће:

            "Гимназију завршио у Београду, медицину у Петрограду (Русија) 1911. Службу заштите од бојних отрова специјализирао у Паризу. Учествовао у ратовима 192 - 18 као трупни лекар командир пољских и резервних болница. После 1918 на различитим дужностима у Војном санитету. Пензионисан по молби 1941, у чину санитетског бригадног генерала. По Ослобођењу, 1945, професор историје војног санитета у Санитетској официрској школи и професор историје медицине на Медицинском факултету у Сарајеву. Објавио велик број чланака, студија и приказа из области превентивне медицине и историје медицине.

БИБЛ. : Историја ратних зараза, Београд, 1924; Историја српског војног санитета и наше ратно санитетско искуство 1912 - 18, Београд, 1925; Бојни отрови и заштита од њих (2. изд. 1931); Историја медицине, Београд, 1953. ( 2. изд. 1960); Трагедија генија, медицински есеји и студије, Београд, 1962; Болести и стваралаштво књижевника старог Београда, Београд, 1966".

            Одмах пада у  очи : више  је доктор Станојевић написао, него што писац енциклопедијске одреднице (М. Др. ) - наводи. Не наводи податак да је Станојевић написао и читав низ других публикација, између осталог и : Пуковник Др Влада Станојевић, МОЈЕ РАТНЕ БЕЛЕШКЕ И СЛИКЕ, Љубљана, 1934,  203 стр. Примерак  овог издања купио сам у једној од ретких антикварних  књижара у Београду, још као апсолвент Филолошког факултета, 1974. године. Овај примерак је аутор лично потписао "Г - ну Милану Ћурчину, у знак поштовања, 7 нов. (19) 34. у Новом Саду".

            Мој отац је видео ту књигу, у Звижду, док сам је поново читао, током јесени 1975. и 1976. године (док сам чекао позив за одлазак на одслужење војног рока) и веома се обрадовао. "То је тај доктор, доктор Влада, чији је помоћник био и пријатељ твој покојни деда Станко, и у Моравској болници, код Ћеле - куле, и преко Албаније, и после кад се вратио из царске Русије и довео добровољце на Солунски фронт". Међутим, у ратним белешкама доктора Станојевића, није било ни речи о мом покојном  деда Станку Лукићу (1892 - 1955). Доктор  Станојевић помиње низ бораца болничара, поименце, али Станка Лукића нигде. "Нема везе; били су пријатељи, доживотни; али кад је мој отац умро, у ствари неку годину раније то се прекинуло. Треба да га потражиш..." Где и како?

Beleška iz dnevnika "Kradljivci slobode", 2009 / Vidosav Stevanović

[ EUTANAZIJA ]

Призор из источне Србије.
(Из Колекције Г-ђе Су. Танасковић)

Šta je eutanazija, vrsta samoubistva, dobro prikriven zločin ili ubistvo iz milosrđa? Zaboravljeni ritual, izlaz u krajnjoj nevolji, znak jedne civilizacije koja se približava kraju, ljudsko pravo, tabu tema, još jedna prilika da se zaradi prljavi novac ili smrtni greh? Nema odgovora, bar nema jednostavnog odgovora, niti ga može biti, ima previše odgovora, biće ih još više. Radi se o toliko složenom, dubokom i važnom pitanju da se o njemu raspravlja vekovima, a u tome učestvuju lekari, filozofi, pravnici, zakonodavci, državnici,

Zajedničko pesničko veče Aleksandra Lukića i Zorana M. Mandića

Pesnici Lukić i Mandić, u Valjevu

    U petak, 05. avgusta, prvog dana ovogodišnjih, 25-tih po redu, Tešnjarskih večeri u Valjevu zajednički pesnički nastup imali su poznati savremeni srpski pesnici Aleksandra Lukić i Zoran M. Mandić. Veče pesnika pod sloganom – Dve knjige i dva pesnika održano je na otvorenoj sceni u dvorištu Kovačeva Hana. Veče je vodio valjevski pesnik i urednik Izdavačke kuće Intelekta, dok su Lukić i Mandić govorili poeziju iz svojih prošlogodišnjih pesmozbirki Savremeni uškopljenici (Lukić) i Bog u prodavnici ogledala (Mandić), objavljenih u Intelektinoj biblioteci savremenih srpskih pisaca. Između “dva čitanja» Lukić i Mandić govorili su o stvaralaštvu - jedan o drugom. Veče je održano u prisustvu većeg broja lokalnih pisaca, koji su na kraju svojim pitanjima upotpunili zanimljivu književnu atmosferu.