* *
* *
Између „усе и у своје кљусе“ и Марка Аурелија
21. Помисли да те ускоро неће бити нигде, да нећеш бити ништа, и да ће то исто бити и са стварима које сада гледаш и са људима који сада живе. Све се ствари по својој природи морају мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге. – Марко Аурелије Антонин: Самоме себи.
То важи у нормалном свету, ако такав постоји.
У диктатурама које су трајале деценијама, широм света, понeгде из века у век, врхушка верује да ће трајати до краја света, и то намеће народима и појединцима које је зајашила!
У таквим световима, многи су принуђени да живе између пословице „усе и у своје кљусе“ и тираније врхушки и мрачних фигура власти. Ми који смо проживели век у једном „од најбољих светова“ „самоупоравног социјализма са људским ликом“, нисмо читали са двадесет и кусур година Златног Аурелија, ни са четрдесет и три. Јер да јесмо, друкчије бисмо се и понашали у свим областима живота. И духовни живот би био другачији, уозозбиљенији….
Писци које је врхушка наметала, књижевни јањичари, велика већина, били су заражени опаким бакцилима антихришћанске, антихристове псеудо науке, и пристали су на пакт са ђаволом, на притворство, на ужас „полета“, „колективизма“, и још увек нам – ти и такви – „попују“, и хтели би да нам „кроје“ памет, да нам испирају мозак, причама које су научили од својих очева по касарнама, и данас кад смо ушли дубље у седму деценију, и кад нам се више не чине мрачне и одбојни закључци једног римског цара са ових наших простора, кога политика није искварила, као чете данашњих комунистичких јањичара (писаца-бирократа). Песници одњихани у јаслама „самоуправног социјализма“ – уместо да свом дару (ако су га уопште и имали?) дају маха у временима турбуленција, тзв. преврата и транзиција, кружили су као киша око Крагујевца, рекао сам: Не зовите ме, ни телефоном. Не пишите ми. Ако случајно налетим на неку од тих протува, прелазим на другу страну улице. Не шаљите ми своје књиге. Да, и ви, који мислите да смо пријатељи – кад смо то били? Пријатељство и ви – то су привиђења, која одбацујем од себе, надајући се да ћу бити спашен.
Данас књижевници тргују, много перфидније од шверцера и кибицера, свуда. Цвета књижевна трговина, од које ми се повраћа. Знам то, и кад видим неког правника који би да буде и песник, данас и јуче, добијам неиздржив напад кијавице, кога могу да се ослободим само овом чаробном формулом: Залутали, што не одосте у адвокате; поезија није трговина, каријерна дипломатија, већ нешто сасвим друго.
Још смо далеко од Истине. Још смо далеко од хришћанства, скоро тридесет векова, скоро надомак Крапинске пећине, и све је улепшано, да не кажем тетовирано лажима. За истином треба обновити потерницу!
Боже, не можеш нам ништа помоћи, и ја не тражим помоћ! Крајње је време да се усправимо и дижемо из властитих магли, болова и рушевина…
извор: ЛеЗ 0012452
* *
Ни ноћи без забелешке / Бела Тукадруз
*
Син и Отац су повезани нераскидивим нитима. Не само истом крвном
групом. Патњом. Телефонирао сам пријатељу из с-и Србије, покушавајући да
га охрабрим. Јавио ми се брат из унутрашњости, обавестивши ме о новим
књигама које је добио…
Више ме (хвала Богу и аналгину!) не боли глава.
*
Некад сам мислио да је Мајаковски значајан песник (јер нисам имао
прилике да читам друге руске песнике). Радије сам ишао у Кинотеку да
погледам Буњуелове филмове него да читам Х. Хесеа. Кажу да има и
занимљивих песама?
Некад сам мислио да је ** велики прозни писац…
Рушим мостове за собом. Нисам написао песму о Љермонтову. Бацио сам
песме, које сам написао о Блоку. Размишљао сам о самоубиству врло млад и
знао сам да сваки човек за то има барем два разлога. Али постоје и
противразлози…
Написао сам неке песме посвећене Васку Попи, кога сам упознао као млад.
Велик песник, мали човек. Мали човек, још мањи песник. Кербер <Нолитов>.
Нисам написао песме посвећене Мандељштаму, а намеравао сам … Вистан
Одн је знао да поезија не може да утиче на ток догађаја. Нисам написао
стихове посвећене Рилкеу, иако сам намеравао као 22 – годишњак. (Сећам
се времена када је Н. А., глумица, постала пунолетна; сада седи у
парламенту!)
*
Египћани су открили Америку 2670 година пре Колумба, али је Колумбу припала слава. Чујем и сада лавеж наше младости ….
Скадарско језеро има око 50 – ак острва. (Служећи војни рок у његовој близини, видео сам само неколико…)
Нико од савремених писаца није спадао у претке будућности.
Сећам се дана када је шведска амбасада одбијала да Солжењицину преда
Нобелову награду (совјетски писац није желео да непозван посети шведску
амбасаду).
Написао сам и објавио песму посвећену покојном Б. М., што је било и
помодно и глупост. Никада је нисам после прештампавао. Прецењен песник.
(Флертовао са крвницима.)
Песника С. М. посетио сам као гимназијалац у његов стану… Више је на
мене оставила утисак његова супруга него он. (Био је друг са студија
моје професорке књижевности. ) …
*
Ево, предајем пламену Блока, преписе његових стихова из циклуса ЈАМБОВИ.
Јесењина. Читаву руску шуму бреза у пролеће, један црвени сутон,
фебруарско плаветнило, и фотографије. Слике у боји. Прошје. Једну кућу
које више нема…И посматрам чист пламен…
*
Три фотографије, отете пламену. Љешничка заветина, пре тридесет и више
година. Звижд. Љ. и ја. Почетак јуна. Празник Духова. Корито Реке.
Позадина : воћњаци, брегови. На другој је мој портрет, анфас. Био сам
леп са 20 година, иако ми се некада то није чинило тако. Те фотографије
је начинио човек, пасионирани фотограф, који је преминуо пре десетак
година. Мислио сам да ту фотографију дам издавачима за моју књигу
песама … Трећа : стојим испред куће мога ујака. Иза мојих леђа је чабар
са олеандром (лијандером), девојчица – ћерка мога ујака К. Зид куће,
неомалтерисан. Цигле. Бледоплава улазна врата; избледела временом. Кућа
је баш онаква каква је била током читавог мог детињства, али је
седамдесетих адаптирана, дограђена, уваљана у малтер и боје… (Ову
фотографију је начинио Ујак. )
Сахранио сам неколико товара непотребних ствари. Затим сам читао огласе;
(некретнине : куће) подвлачећи црвеном оловком извесне понуде
(периферија : Миријево, Звездара, Болеч; Кумодраж, Јајинци; Котеж,
Крњача; Земун; Железник…Авала…) Шест месеци нуде исто : истом цена благо
расте. Шума огласа! Цветају трговинске делатности. Плавуше и црнке нуде
своје … Ко воли, нек изволи. Филозофија света је : плати, па клати!
Телефонирао сам ***, други пут у току дана. Промукао глас…
Азбучник потеса села М. – Алуга, Басаре, Бара,
Белило, Бељевине, Бојни поток, Бокине ливаде, Брложине, Букове ливаде,
Бучин гроб, Велика долина, Влашке Нерезине, Главичица, Греда, Дрење,
Дубоки поток, Дубраве, Дурдуковац, Заноге, Зојак, Зојачки поток, Зуква,
Жути брег, Јасење, Јовина доља, Каменак, Камита главица, Кључ, Костин
брег, Крајни поток, Крњиковац, Лакомица, Ледине, Лесковац, Летиште,
Лешје, Мале Паљевине, Мекоте, Милатковац, Нарце, Нерезине, Нерезинска
гумна (Житна рупа), Обзовар, Обер, Орловица, Паљевине, Пожаревине,
Пудина долина, Прокидане, Просјане, Просјански пут, Прљак, Раскрсница,
Рудине, Саставци, Смрдан, Стражевица, Трњаре, Турски вир, Турска
воденица, (Х)Умка, Чипавице, Чукара, Церје, Циганске пољане, Црни врх,
Шибови, Шљивица, Шумање… Делови села : Банкерска Мала, Бања, Бењино
брдо, Бошњак, Горња Мала, Лукићска Мала, Мезулана, Општина, Точак (извор), Поточић (гробље Доње Мале), Старац (гробље Горње Мале), Старо гробље, (субашин) Хан, Црквиште…
Људи говоре – писао је Р. П., ствари просте,
безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи у универсуму
уопште. Написао је истоимену књигу за време једног путовања, како сам
каже. Док је гледао неке грађевине, одједном , све што су људи говорили
конкретизовало се и стало испред њега. Док читам (оно горе, Азбучник),
чујем однекуд : Од како је озеленео трн, море још пре, још око светог
Ћирика, код њих у кући као у гробници : нико ни с ким не говори!… Чујем
још : Опрем добро! У ту, де мој!
(Читајући стихове, написане пре тридесет и три године, необјављиване. Предајем их Пламену.)
…Доле су године, бездан, модра провалија.
Крађа је слатка, осећа лопов, док се пробија
кроз помрчину као у рогу.
Привлачи га да вири кроз прозор
док се лепојка свлачи пред спавање – неограђена авлија.
Дрхти, као да иде у сусрет Богу,
а у сусрет му долази чувар љубоморни, робија.
Гори свећа, и он би да гори њеним пламеном.
Да сагори би у ватри, до краја да сагори!
Зато што је последњи бедник, најгори.
Не држаљем секирчета, ноћ га млатну каменом у потиљак,
главу му раскрвари, јаукну…
Гори свећа, дрхти пламен, ко срце несрећника, подрхтава.
По неки лавеж у даљини, негде и крава мукну.
Негде и дете заплака, недалеко и сова хукну.
Мекша је од сламарице росна трава.
Месец се пробија кроз облаке сребрн,
гледа како израња, иако му се страшно спава.
Далеко је од својте, од пруге, пута.
Не може да викне. Покушава.
Шапуће : Можда га може чути смрт, ако овамо залута?……..
Белатукадруз
ЛеЗ 0006391
8. мај 2012, 12:59
Дуг поглед уназад: фатаморгана минулих тридесетак година...Могући увод. In medias res
БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА
ВРЕМЕ ЈЕ НАЈБОЉИ СУДИЈА (Недеља, 3. Јануар 1993. 20:40). – Ужас искушења. Лако је подлећи. Искушење је јако, и не води никуда. Наметнута „љубав“ једног шизофреничара. Мислим да сам то предосетио од самог почетка (1989). Грешка је обновити. Било шта. Та особа је отписала саму себе. Не 4. Или 9. 12. 92. Већ пролетос. Тачније : 29. Маја 93. Тада сам видео, својим очима – ко је, у ствари. In flagranti.
„Утисак недеље“, касно се укључио. Скувао пасуљ.Вечерао…
Окупао се, чист сам, и споља и изнутра. 23:10. Вода беше врела. Размишљао о оцу и мајци. Мајку више волим. ..Искушење и слабост воде у још дубљи грех. Сам Бог и Свети арханђел су ме заштитили од подлаца и хуља.
*
Понедељак, 4. 01. 93. 8:44. Устао. Малопре. Пробудио се тачно у 8:12 ч. У кревету топло. Сви спољни прозори, замрзнути.Скувао кафу. Бррррр! Обе пећи укључене. Већ дувају.
Сањао. „Сећам се неке књиге. Влашка имена. Црног коња. Бежи. Јури. Две непознате младе девојке. Коњ припада једној.“ Покушао да протумачим сан уз помоћ једног старинског сановника. 12. Дан младог месеца. Догодиће се седмог дана: 11. Јануара 1993. Невоља ми је за петама? Црно ми се пише?…*
_____________
* НАПОМЕНА (10.08. 2017, почев од 17 ч.). Јутро је започело вртлозима врелог ветра; пробудио се око пола седам; најава још једног пакленог дана. Путовали до суседног места ради набавке намирница; у повратку (пре десет) видео сам како се лелујају неке жуте траке на врелом ветру; и закржљале кукурузе покрај пута које је обрала суша. И сетио сам се досаде неких лета из дечаштва, младости, можда и и оних студентских дана када је надирала нека пустош преране јесени, нека туга без краја, без наде; упознао сам сва пространства усамљености за коју се чинило да ће заувек трајати – и то су била нека ђавоља искушења, јача од мене; нека врста пакла, који се завршавао (барем за време студија, крајем лета – када бих ушао у воз, или аутобус за Београд). Таква искушења су обузимала и друге, па и … не, нећу помињати њено име. (Скупо искуство. Скупо стицање!). Видим – писање је помагало, поготову писање есеја, „Метафизике у белом“, или појединих поглавља нечег што је већ било контура једног романа („Ујкин дом“).
*Да ту застанем?… Ту, где, можда зачињао романа града, животни, и роман који ћу написати, не баш тако лако. Нити сам лако живео, нити лако писао. Наслутио сам да ће се читавог преосталог живота водити борба са судбином, која као да је предодређена, и којој се не вреди одупирати. И да ништа нећу решити ја, нити неко од блиских ми људи, већ Смрт. Смрт све решава, и најсложенија питања побуне и живота.
Ето застао сам ту, много година касније: 11. јануара 93. Послао сам Уреднику (назовимо га тако) подужи есеј HOMO BALCANICUS, HOMO TRAGICUS, кога случајно сретох у кафани, на правом месту (за министра културе рече да је „мафија“ – он је обавештен човек). Чим сам дошао на посао који отаљавам. И онда телефонски позив. Као да се ништа није догодило. Погодила је да сам сањао ружан сан; каже кроз смех; рекла је да се и сама пробудила рано – пре 4. А можда је листала крадом моју бележницу док сам спавао? Волела је да шпијунира. „Значи, срешћеш неку другу, у другом знаку?“ – Спискови – подобних – неподобних, већ постоје према саопштењу СПО, у свим колективима…
извор : ЛеЗ 0012412
(4. јул 2021)
Нема коментара:
Постави коментар