Прво издање "ТИТОНИКА", штампано је као независно, алтернативно изд. 2004. У скромном тиражу.
Југословенска политичка криза је комунисшичка криза. Распад земље је започео распадом Савеза комуниста Југославије. Милиони људи то нису разумели…Сви су веровали да ће доћи до демократизације еволуцијом, победом неспособне опозиције на вишестраначким изборима. Људи нису хтели да виде да су нове опозиционе партије створене по узору на владајућу, Милошевићеву. Појавило се мноштво вођа опозиционих партија и сви су деловали : ко у клин ко у плочу. Склонили смо Сабрана дела Јосипа Броза у мрачне ормане, и многе друге књиге идеолошке, једноумне. Комунизам је био леш, одложен у орман. Било је природно, логично да се леш извади из ормана, да нс смрди у кући, и да се мртвац закопа на гробљу. То се није догодило у Србији. Зато се нисам учланио ни у једну опозициону политичку странку. Ниједна није имала довољно снага и воље да обави неизбежну сахрану…3нао сам да ће бити изгубљено десет и можда чак двадесетак година, што ннје страшно по странке, али јесте по народ…
Догодило се нешто страшно, невероватно, обистиниле су се најцрње слутње…
И тек треба да се догоди још нешто горе!…
Није се догодило
...
ДОГОДИЛО СЕ ПОВАМПИРЕЊЕ НАЦИЗМА, ЧЕТВРТОГА РАЈХА, и СОТОНСКЕ ИДЕЈЕ О ДЕПОПУЛАЦИЈИ СТАНОВНИКА ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ! И МНОГО ДРУГИХ АПСУРДНИХ И НЕОДРЖИВИХ ПОКУШАЈА претварања планете у логор...
Штампање Првог издања "Титоника" платио сам из свога џепа, јер ко би такву књигу штампао у било којој републици бивше СФРЈ, кад су на власти били углавном деца Титових подрепаша од Словеније до Гевгелије!
Данас, када смо близу тога да плане Трећи светски рат, како би се решиле неке политички нагомилане поваластице, то јест задржало баснословно богатство напљачкано на овај или онај начин, идеја о штампању проширеног другог, допуњеног издања "ТИТОНИКА", изгледа ми као неостварива утопија, немогућа мисија, јер има ли таквог иставача који би се усудио да штампа такву једну књигу и упери прст у најмоћније овог света?
Ако таквог има, нека се јави!
Лако ћемо се договорити....
=====
Читам поново једну од последњих књига великог и веома значајног српског песника Миодрага Павловића, преминулог пре неколико година у једном од градића који је близу извору Дунава. Рођаци су ми предлагали да дођем и будем њихов гост на неколико дана и обићем гроб познатог песника. Међутим, друга једна смрт у породици, нашој, промешала је карте и ... до тога није дошло. До путовања на извор Дунава....
"ЖИВОТ У ЈАРУЗИ Ктиторов сан" (Арка, Смедерево, 2007, 89 стр.) - та Павловићева књига коју поново читам, настајала пред крај његовог живота на тој трагичној линији - живота у јарузи и снова о ктиторству - о судбини бића осуђеног на тај простор ИЗМЕЂУ, сва је исподвлачена у мом примерку књиге. Нема посвете; књигу ми је вероватно послао Павловићев издавач? Или можда неко од блиских пријатеља самог песника. Први пут сам претрчао преко овога (стр.28) - Не признаје ми нико пут по словима пређен, / нити ранија завештања...
Као да је слутио своју смрт која је неколико година касније дошла, и следећи стихови - Да ли ћу моћи / да постојим без свеће, да читам без жаруље/
више нису патетични стихови једног остарелог песника, како ми се нажалост чинило када сам их први пут читао, већ сусрет са страшним, крајњим, будућим временом о коме је овај песник постављао озбиљна питања, која се, не случајно, поново јављају пред многима, не само старим људима, него пред читавим човечанством. И ова књига, коју треба прештампавати, која у ствари сведочи о једној позицији песника успешног у свом времену, једног од најплоднијих српских песника, није само тужна прича о изагробној ситуацији и највећих песника, и као таква, као уверљиво поетско сведочанство, прелива се у друга времена, надајмо се да ће се преливати и на друге језике. На 29. страни, опет на известан начин патетични стихови видиоца "насађеног усред јарка", који много личи на ову данашњу провалију и бездан по укусу непоменика у коју су се многи стрмекнули, и не знајући до краја у шта су уплетени и на какаво су проклетство осуђени.
Насађен усред јарка где су се невоље стекла
окусићу храну увелих плодова изгнанства.
Као да се над невидљивим морем
наднео чардак испосника каквог познаје Каруља.
Тако сам постао изгнаник савременог неимарства,
одоздо изложен ћудима земљине коре,
одозго на нишану необразложеног ваздухопловства.
Има ли још разоноде и забаве неужегле
за последњег претходника будућих времена
који седи на дну јаруге усред улице уссечене ,
спасен или изгубљен у сенци недодирној
чекајући да његов ум одгонетку погоди
у центру свеопште недоумности круга?....
Ко је тај, који сведочи у првом лицу о проклетству и понорима овог света, јаруге - песник или Неко други, можда сам Христ - песник нам сугерише следеће (стр. 31) ...овде немају посла са светим Антонијем/ него са неким ко се сродио / са светошћу из близине и са чудовиштима / неизмењених од старозаветних времена...
И можда би било најпримереније, да припремајући друго, и знатно проширено издање "ТИТОНИКА", да се запутим тим замршеним стазама разграђивања БИВШИХ СЛОВА која "тлаче /и када их чита неко други, /сваког јутра их малодушници преиначе..."
Него да трошим време које ми је дато на овом свету на понављања и цитате, који се временом претварају у зевање и лаж....
* *
Налетео сам на једну фотографију, плакат, или наслов филма, видећете већ.
Могла би то бити предња корица те књиге, штоса ради. Тамо уопште не би било ни капетана тога брода, ни оног еуропског пара што танцује, већ неки други ликови који нису били оно што се писало о њима док су владали, а ни деценијама после....
..
Пун ми је к. тих образина, маски, политичких смицалица, позоришта лицемерја, похлепних наказних сподоба, које подмлађују најскупљом дрогом на свету...
..... Али, да ту станем, јер је ноћ. Да покушам да заспим, заборавим експлозије високо у небу,опет као у време нато бомбардовања Србије, одјекују разорно... Као да нас неко опомиње. Као да се примиче нови рат?....
14. 10.22.
02010
Нема коментара:
Постави коментар