Страва по Драгославу Михаиловићу

Двориште у коме сам одрастао, Мишљеновац, Звижд (фотографија Ивана Лукића, мај 2010)

Драгослав Михаиловић, књижевник :Андрић ме бранио од Тита

После петог октобра погледао сам свој досије који је имао око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране
 
Драгослав Михаиловић, један од наших најзначајнијих писаца, рођен је у Ћуприји. Као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и од 1950. до 1952. године провео је у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. ..
 
И у књизи „Преживљавање” указујете на голооточка страдања. Ових дана сведоци смо да су џелати гласнији од жртава?

Нажалост, тако је. Један од највећих џелата – Јово Капиџић ових дана објавио је књигу, слика се по телевизијама, а у Музеју друга Тита представљена је та бесмислена књига. Питам се да ли би неки од Хитлерових зликоваца могао да има промоцију какву је имао Јово Капиџић. О њему сам више пута писао као о највећем живом злочинцу на Балканском полуострву. Више пута сам рекао да је он пролио толико крви да би њоме могао да напуни базен у којем би пливао ради одржавања кондиције. Питам се како га ти паметни новинари, који су га интервјуисали, нису питали како се осећао док је убијао. Чудим се да га нису упитали колико је људи у свом бесмисленом животу побио и да ли је знао зашто их је убијао.


Пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. Да ли сте Ви видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, тадашња Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да погледају своје тајне досијее. Пратио сам догађаје и јавио се на објављени телефон. Тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, кога сам познавао, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране. Такво сам обавештење добио. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име. Ту операцију, ми голооточани разумели смо као листу за ликвидацију.

Да ли сте накнадно нешто успели да сазнате?

После петооктобарских промена, од оба министарства, савезног и републичког, од Зорана Ђинђића, председника владе, и Војислава Коштунице, председника СР Југославије, тражио сам информације о операцији „Муња” и питао ко ме је ставио на листу. Никакав озбиљан одговор нисам добио пуне три и по године. Тек после више интервенција, посредством Министарства правде Републике Србије, добио сам одговор од БИА да у мом досијеу такво решење не постоји. Наговештено ми је, тај документ нисам видео, да ме је на једну такву листу ставила Савезна служба ДБ. На ову листу стављен сам октобра 1979. године, када је Јосип Броз Тито почео озбиљно да поболева, а потом и умро.

Јесу ли уопште престали да Вас уходе?

Моје праћење, стална обавештајна контрола (СОК), како су то звали, трајало је све до 1990. године када сам, изгледа, престао да будем опасан по самоуправну Југославију. Имао сам тада 60 година....
 
Објављено у Политици:[објављено: 04/05/2010] : видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Андрић%20ме%20бранио%20од%20Тита%20%20ПОЛИТИКА.htm

Душан Стојковић, Хлеб камена и неба: текстови о сврљишким песницима

Ових дна изашла је из штампе нова књига Душана Стојковића( 1948 - ), књижевног критичара који живи у Младеновцу. Књига је објављена у првом колу Библиотеке Бдење, из Књажевца, као друга. Издавач су КЦ Сврљиг и  КК "Бранко Миљковић". 
Аутор у Белешци на крају књиге вели: " Окупио сам у овој књизи своје текстове (студије и критичке приказе) о сврљишким песницима. Текст о Радославу Вучковићу штампан је као предговор његовој књизи По распећу објављеној у Младеновцу, приказ збирке Мелод на води Злате Коцић у крагујевачким Корацима, а студија о Вучићеву песништву у Развитку. Сви остали прилози објављени су у Бдењу.


Сврљиг је права песничка република. Срба Митровић, Гордана Тодоровић, Зоран Вучић, Радослав Вучковић, Злата Коцић и Обрен Ристић најбољи су песници у њему поникли. Шта је то што је њиховој поезији заједничко, што показује да су стварали и стварају под истим небом, под једним сунцем, у истим пределима? Најпре, специфичан спој традиционалног и модерног. Уклањање авангардном. Поглед ка прошлом које траје у нама и залог је будућег. Поетика која је, истовремено, песмама досегнута етика. Стаменост стихова и песама: читаоци њихове поезије, опијени њеном горчином, крепе властиту душу. Мајсторство када је о захтевној и опасној сонетној форми реч. Битност (о)певаног. Несумњива метафизичка дубина присутна у стиховима. Вредност песама. "
Добра је вест да се унутрашњост Србије полако и споро консолидује, да сарађује, покушава да се повеже, и да прилику једном свету, који је у београдизованој Србији толико маргинализован и скрајнут. Пет до десет оваквих књига годишње, то би било добро, зар не?

Посета немачких издавача: нови почетак у литерарним односима Немачке и Србије?

Оливер Циле, директор сајма књига у Лајпцигу

После више од двадесет година успостављен је нови почетак у литерарним односима Немачке и Србије. Немачки и аустријски издавачи, који су овом приликом боравили у Београду и Новом Саду, успоставили су значајне контакте са српским издавачима и ауторима, и то је тек први корак ка дугорочнијој сарадњи и гостовању Србије као почасног госта на Сајму књига у Лајпцигу. Ипак, треба имати стрпљења и ићи корак по корак у изградњи обостраног поверења, за које је свакако потребно време, као и за интересовање немачког тржишта за књижевност из овог региона, рекао је јуче Оливер Циле, директор сајма књига у Лајпцигу, у просторијама Српског ПЕН центра у Београду.

Протекла четири дана десет издавача из Немачке и Аустрије боравило је у Београду и Новом Саду, на позив Министарства културе Републике Србије и Српског ПЕН центра, и то јесте била прва организована посета издавача са немачког говорног подручја нашој земљи. У Народној библиотеци Србије Сретен Угричић, управник, и Александар Дракулић, из интернет књижаре „Мост”, одржали су им предавања о превођењу наше књижевности и о српском издаваштву, Гојко Божовић говорио је о књижевним наградама у Србији од 2000. године, а сусрели су се са министром културе Небојшом Брадићем и покрајинским секретаром за културу Милорадом Ђурићем. Немачки и аустријски издавачи разговарали су са нашим издавачима из „Лагуне”, „Завода за уџбенике”, „Геопоетике”, „Паидеје”, „Фабрике књига”, „Клија”, „Самиздата Б92”,, „Архипелага”, „Агоре”, „Прометеја” и других. Међу немачким и аустријским издавачима који су се заинтересовали за српску књижевност, и нарочито за оне ауторе који представљају њен „аутентични глас” су Мартин Кортиц, из Думонд бухферлага (Келн), Херберт Орлингер, из Паул цолнај ферлага (Аустрија), Андреас Рецер, из Матес и Зајца из Берлина, Дорис Шренк, из бечког Фолио ферлага, Мартин Мителмајер, из Лухтерханд литературферлага, и Изабел Купски, из Фишер ферлага, Анемари Турк из бечког Културконтакта, а Лојзе Визер из аустријског Визер ферлага већ више година објављује књиге са нашег говорног подручја. Писац Драгослав Дедовић је посебна наша веза са издавачима са немачког говорног подручја.

Видети више :

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Poseta-nemachkih-izdavacha.sr.html

Љиљана Вујић-Томљановић: ПРИНЦИПИ (Прво публиковање у Заветинама)

ПРИНЦИПИ
__________________________ Ауторка
кроз ватру и мач кроз плач и драч
вождовски одважно смјело корачали
на крилима од спаса благе вијести
пронијели
Принципи од имена ангела Гаврила
душмани тирани уљези шпијуни
на коцу мученици распети пред свијетом
к'о у причи препричаној познатих јунака
снобова у свили што зову се бог
а ништа су прашина смог

о тај братски санак слатки превари нас
омчу свеза – кућу на распућу скући
свак' своју авлију 'оће надмеће се размеће
јоште мало ничег није (ма ни црва)
пуста оста испод софре мрва

одвајкада пред страхом не клечасмо
нит' слуга бјесмо покорни злом господару
као крин миомирисни к'о грлица у лету
да без мрве можемо показасмо свијету

та болом се ништавило истискује
и у дну срамоте мач правде царује

Љиљана Вујић- Томљановић*

Љиљана Вујић- Томљановић (1958, Међувође надомак Приједора. Живи у Босанској Градишки. Поезију пише од основне школе. Послала је на овогодишнји књижевни конкурс Заветина рукопис, из кога ћемо објавити делове негде другде. Каже да у рукопису има и књигу есеја "Дух и чини", саветујемо да нам пошаље електронску верзију рукописа да прегледамо; можда нешто и публикујемо? Надамо се да ће ово публиковање бити брже од првог снега ове године. А и друге ауторе охрабрууемо да нам шаљу своје необјављиване рукописе...