Prva nagrada za kratku priču Tatjani Cvejin

ZASPALI ZA VOLANOM

Između straha i hladnoće, jeza. Mili pod kožom najezda cvetnih vaši sivomrkih i modroružičastih sumanutosti, tmurnojarkih vedrina sveta, večito i neobjašnjivo starog, prorezanog, poroznog, prolazno bezobzirnog, neizgovorenog, bezizrazno i osmisleno ograničenog i bezbednog. Na hiljade i hiljade kilometara okeana i kopna besmislenosti. Zaustavljanje neizustivog.Uzdah sa očima boje smrti traje. Odoleva.

Moramo se izvući odavde – sledi razgovor.

Kako?

Nekako. Nikako na onu stranu odbrane.

Odbrane?

Da, Ne sukobljavati, suprotstavljati, govoriti. Promišljati o vremenu kada su stabljike odolevale nadprirodnim pojavama. Bez određene strategije, jer, neodređeno je u posledicama, u budućem biološkom nadovezivanju. To nije nadgradnja i nije spas u privremenoj stabilnosti, smeštaju, zadovoljstvima. Klas klasa u izrodu nasušnog hleba koji nije dovoljan za prehranu savesti.

Uzimam rukavice, makaze, metlu, nož za svaki slučaj, nepromočivu obuću, zaštitnu odeću, neizostavne naočare i krećem. Biće to duga i nema borba. Mnogo ih je.

Izgleda da smo se sporazumeli.

Klimam glavom takvom izgredu izgleda.

Krenuh na listove. Agresivno, ljutito,osorno. Tako su i nas uništavali. Kidali, lomili, obeležavali, bacali. Jednog po jednog, ali, nije vredelo.Između prakse i teorije, požurivalo se. Između zametnutog semena i sasečenog korena. Do konačnog rešenja koje nije stizalo. Nije ga bilo ni u poštanskim pretincima, vrhovnim, pokrajinskim, međunarodnim i emajliranim sudovima u kojima se nešto krčkalo danima, mesecima i godinama.

Šta je to nešto?

Zime se surove i hladne.Pored noktiju i prsti otpadaju sa šakama i mesom koje se oderano puši i pari bezvrednom nestabilnom monetom, kriči u magli. Takvi su dani i nedani, a mesec sit. Okrugao i pun. Nikada isti i nepredvidiv.

POMOLUZ antikorozine

Pomolim se za drvo i metal

Pomolim se za zaštitu grašavinske stolarije i podova

Pomolim se za spoljne fasade

Pomolim se za čamce

Pomolim exspres lak za korpe

Pomolim drvo u lazuru

Pomolim parket ...

Štetočina na pretek i poput mrkih praškastih obličja ne daju se prepoznati.Odolevaju godišnjem dobu sadašnjosti. I dok zaštitnim sredstvima napadnute grančice sa listovima bez mnogočega uklanjam vandalskim hiruškim zahvatom nežnosti, najezda trnja, osećaj netrpeljivosti između svraba i bola muči. Za sebe pridržavajući osećaj koji je uvek samo jedan uz vlasništvo koje poput zaloga gomila se, po pitanju žene, Talmud kaže:“Žena više voli siromaštvo uz muža koji je voli nego bogatstvo bez ljubavi.Žena ima bolji instinkt da proceni karakter stranca nego muškarac Ako ti je žena mala, sagni se da čuješ savet koji će da ti da“.

Ona skorašnja trideset i osma. Trojka polovina osmice.Osmica preobraćena u horizontalu nule definiše. Sve je ništa. Tako se govorilo.Razum.Hrana koja se baca ka sporednom delu koloseka i sve dok voz ne protutnji, ne vide se zvezde.

Koje zvezde? Kakve? Šta znače?

Počelo je u zoru. Cvokotanje kostura zveče sablasnom tišinom. Sve do žarkog podneva

Ništa. Nikom ništa. Neko se uprkos ničemu nada. Podrhtava i treperi.

Multinacianalnost. Multikulturalnost. Multiprocesor. On, Ona, Ono. Geografska sprava multirodoljubivosti. Kako smo se samo sami voleli i odupirali upozorenjima ...

Kako?

Jedan narod, jedna država, jedan vođa (Ein Volk, ein Reich, ein Fuehrer), Versajski mir, smrzavanje i gladovanje u međugraničnom pojasu čekanja.

Čega?

Po huku voza, tutnju u gluvonemom dubu daha, potisku pripravnosti i hrabrosti tamo gde bi mogli biti zapisani – nismo. Odmaknuti od mušica ili u potrazi za inicijalima uklesanim sa spoljne strane vagona i između fakata i fikcija „arbeit macht frei“ – kompenzacija ...

... U Segedinu smo bili oko dve nedelje, pa potom prebačeni u Baju. U Baji je vršeno vaogoniranje i onda su nas četiri dana vozili u blombiranim vagonima, bez vode, bez hrane, bez mogućnosti za vršenje bioloških potreba, a u prepunim vagonima bilo je i puno mrtvih. Nakon tih četiri dana stigli smo u Aušvic. Vrata se otvaraju, teraju nas napolje, okolo je bilo mnogo ljudi u pižamama, u štraftastim uniformama, u stvari. Iz vagona su nas isterali na peron, postrojili, odvojili muškarce od žena. U stroju smo išli prema podijumu na kraju perona, gde su bili „esesovci“. Kasnije sam saznao da je jedan od njih tamo bio lično Jozef Mengele, „anđeo smrti“.

... Sećam se ... Kao da je juče bilo, transportovali su nas u stočnim vagonima. Pitam se kako je bilo, koji pravac?

Kroz istoriju. Kroz istoriju kada kao kroz središte dragog kamena prosija zrak svetla, provlače se tanane niti nadanja i strpljenja.

Pljačka. Spaljivanje knjiga, bojkot trgovaca, uklanjanje Jevreja - iz državne službe, škole, kulturnih ustanova. Kremacija. Šta ćeš više?

Noć. Kristalna noć. Drugo vreme je i drugi ljudi.

Želim bar još samo jednom da zagrlim...

Moja majka uzima u naručje pepeo iz krematorijuma koga vetar odnosi u vasionu.

Kristallnacht. Reichskristallnacht. Pogromnacht

Carska kristalna noć.

Pogrom...

Hoću da zatvoriš oči .Oluja. Tlo je peskovito. Suvo. Sipko i gipko.Telesa talasaju. Rojevi. Međ obeščašćenim i obolelim razjedenim lisjem i trnovitim grančicama kao da odmiču. Beže. Sklanjaju od najezde nemilosrdnosti.

Stigao je i novi transport i vagoni posve nalik konačištu. Konačno. Končano i zapetljano u glogu ili onom čvorištu bezrazložno vešajućih spodoba međ klatećim ognjištima u središtu pustinje.

Na svoje rame naslanjam glavu i dok roj ružinih vašaka hori, treba odlučiti između biljaka i insekata, koga sačuvati, kome pomoći da istraje, koga negovati i voleti. Boriti se i iz svog ropstva osloboditi lišća koga tek što ima ili već nečega što po rođenju nasledismo od svojih predaka, pa, ako je to pesma, čemu suze i taj osećaj nepredvidive pripadnosti bespolnosti, zavičaju, kamenu i pomaku ruke koja bi da miluje lice ili naličju, sve jedno, a nije jedno i jedino.

... Deca do četrnaest godina, svi stariji od četrdeset – levo!

Ograda. Zagrađen prostor ili površina tla privatnosti. Tako je i sa ljudima. Svako u svojoj, pod svojom kožom, svoj. Samozalagaonica zgrada i zagrada prisebnosti.Bodljikave žice sa visokim naponom, grad sa izviđačkim tornjevima, osmatračnicama, straže.

Svedok. Sve dok do doka. Sećanje. Odgovornost. Budućnost.

Napućenih usana i širom razrogačenih očiju progutane pomrčine zasićen svevekovnih užasa neupućenih ...podrška ... Ne odmah. Nakon globalnog zagrevanja valjda.

Podeliše i zvezde. Po krakovima, bojama, mirisima i ukusima. Između pet i šest.

Časovnik se zaustavio u pola šest?

Da. Časovničar reče da delove za te stare krntije nema, da su digitalni jeftiniji i sigurniji, da postoje mobilni uređaji i čipovi, a to što u ušima zvoni, mili pod kožom, iz nedara iskapava, prošlo je.

Pas laje, deca prolaze.

I nije važno odakle si, koje si religije, kakvo ti je porodično stablo. Ono što je važno jeste šta ti je u srcu ... negde pročitah dok Zaspali za volanom Rej Benson mljacka cigaru za cigarom, sede brade i duge proređene kose miljima i miljima sve do zvezda ka nebu hodi duhom tradicije, stihovima, muzikom.Peva

Godinama, časovima, trenima stojim pred krematorijumom. Gledam prah svega što sam volele. Prah svega što je bio život.

Ne volim kristal, ali, i nemam ga. Dragocen, prevrednovan. Nemam ni kristalnu kuglu ni podozrenje. Sve što smo možda nekada imali, otišlo je. U nepovrat.Uspon i pad. Kamen. Kama. Kamila, Kamilica. Nećemo daleko stići.

Noć je. Kristalna noć. Kristallnacht. Reichskristallnacht Carska kristalna noć. Pogromnacht...

OPATIJA – Na Bejahadov natječaj za kratku priču, koji nosi ime »Simha Kabiljo«, ove je godine stiglo 26 priča. Žiri je prvu nagradu dodelio priči »Zaspali za volanom« Tatjane Cvejin (Vest dobijena od nagrađenog autora)

 

ZAVETINE u novom ruhu i poznatom duhu

Nedavno je publikovana redizajnirana verzija zvaničnog sajta ZAVETINA

Tokom jula meseca 2009. godine postavljena je nova verzija ZAVETINA, prepoznatljiva po ugrađenoj izvrsnoj umetničkoj fotografiji Mirjane Sokolović (1949, Ivanje, Srbija), snimljenoj negde u južnoj Srbiji, možda na planini Radan?

Na prvoj stranici je uglavnom sve ono što bi eventualni posetilac trebalo da sazna, ako ništa ne zna o Zavetinama. Već na sledećoj, onoj prema kojoj vodi link izdavačka inicijativa, eventualni posetilac ovog zvaničnog sajta moći će, prošavši kroz kapiju Zavetina, da uđe u zamršeni, ali pregledni, možda pomalo i mistični lavirint Sazvežđa ZAVETINE, gde će pored ostalog moći da se upozna doista sa onom drugom i drukčijom Srbijom, koja se nazire iza neskrivenih ideala ZAVETINA. Izdavačkih, kulturnih, književnih, istraživačkih, vodećih...

Blogosfera ZAVETINA deo je Sazvežđa ZAVETINE, a u taj složeni svet elektronskog izdavaštva vode istovremeno sličice ili fotke i linkovi, na koje samo treba kliknuti. Predlažemo posetiocima da klikću na link, slovni, a ne na sličicu iliti fotku, ispod, jer je tako sigurnije i bolje.Sajt ima i dva brojača poseta, prvi na naslovnoj strani, i drugi, skriven, koji evidentira posete brojnim blogovima Zavetina.

U Zavetinama ima puno novosti, svežih, najsvežijih, tokom jeseni, publikovaćemo ih češće, kao i probrane priloge naših savremenih književnih poslenika koje ignoriše oficijelna nomenklatura...

***

Ovih dana javio nam se Filip Ivanović, mlad pisac, rođen u Podgorici, 05.09. 1981. Završio Filološku gimnaziju u Podgorici 2000. Prevodilac sa engleskog jezika 3 godine. Trenutno zaposlen u NVO MANS na programu borbe protiv korupcije. Objavio jednu zbirku priča pod naslovom „Amaterska raspodija“ u Podgorici, 2001. godine. Neuspješan emigrant u Mančesteru, Engleska u 2003. godini. Želja mu je da se u Crnoj Gori, koja je užasno siromašna po pitanju prepoznavanja i izdavanja neafirmisanih stvaralaca, stvari potpuno preokrenu. Mi smo nedavno publikovali drugu knjigu proze na našem sajtu Novo sazvežđe, uz podršku Googla.

Javljaju nam se i mnogi drugi pisci, ne samo iz Srbije, nego sa prostora svih bivših republika SFRJ, koji prepoznaju ono što radimo. Među njima najveći je broj onih koji žive izvan većih kulturnih središta Beograd, Novi Sad, Niš, Priština, Sarajevo, Zagreb, Skoplje. Javljaju nam se i pisci sa margine, ali i porodice preminulih pisaca, nudeći delovi rukopisnih zaostavština.

Sve češće nam se javljaju i prevodioci dela srpskih pisaca na svetske jezike.

ZAVETINE su u novom ruhu objavile i dva nova stalna konkursa, književni i prevodilački. Vredi ih pogledati, obavestiti se. Zavetine nastoje da, kao Veb izdavač, prošire usko grlo i da srpsku književnost izvedu iz geta i brloga, bez ičije novčane pomoći, osim retkih filantropa...

Ministarstvo kulture Republike Srbije i Pokrajinski sekreterijat za obrazovanje i kulturu omogućuju redovno objavljivanje Letopisa Matice srpske, što je lepo, i drugih uniformisanih provincijskih časopisa... Omogućuju putem tajanstvenih konkursa i prevodjenje dela pisaca vrlo bliskih vlasti... Neka... Videćemo šta će i od toga ispasti... Ali mi znamo, nemamo iluzija, da prevodioci po svetu nisu naivni... i da se vrlo malo, vrlo malo prevodi sa srpskog na druge svetske jezike ono što je zaista novo i vredno...

Pesnik Miroslav Todorović poslao nam je svoj stihovani izveštaj iz Trešnjevice, pesničko-fotografsko-skulptorrski, sad objavljujemo samo sliku jedne duplje, ne i stihove o njoj. Možda nekom drugom prilikom?

Druga Srbija se pomalja iz tih duplji jedne stare zaboravljene jabuke.

Zavetine su, da li znate, osnovale i tri elektronske Biblioteke, uz pomoć Googla, iz kojih možete pozajmiti knjige naših najpoznatijih pesnika, kao i pisaca iz Rusije, Rumunije. Jednostavanom komandom, klikom Saver us, možete doći do Gorskog vijenca, i do drugih knjiga publikovanih na književnim konkursima Zavetina poslednjih nekoliko godina.

Na samom zvaničnom sajtu ZAVETINA ništa više neće moći da se dobije besplatno, osim informacija, upućivanja, gde to može. Jer i Zavetine, posle toliko godina postojanja, treba od nečeg da "žive" i da stvore novac neophodan za štampanje štampanih izdanja... Zvanični sajt Zavetina, redefinisan, redizajniran, pre svega je namenjen online prodaji štampanih izdanja knjiga i časopisa Zavetina...

Interesovanje za konkurse ZAVETINA ne prestaje

21 januar, 2009 2:02 pm

Postovanje!

Zanima me da li se dati literarni radovi mogu slati na ovu e-mail adresu rasudenac@verat.net

?Koliko radova moze poslati jedan autor?Da li postoji neko starosno ogranicenje?Da li postoji neko ogranicenje po pitanju teme ili duzine rada?Bila bih vam zahvalna ukoliko biste mi odgovorili!Pozdrav!

Maja Antic

Napomena urednika:

ZAVETINE su prošle 2008. godine o svojoj 25 - godišnjici npostojanja, raspisale nekoliko književnih konkursa. Za 30 novih rukopisa knjiga pesama, romana, hronika, prepeva, studija, eseja itd. Tzv. Veliki konkurs Edicije ZAVETINE. Rukopisi su primani do kraja decembra 2008., ali zbog velikog interesovanja, rok je produžen do 25. februara 2009. godine.

Tim povodom smo dobili na stotine pisama, sličnih Majinom, pa koristimo priliku da skrenemo pažnju posetiocima naših sajtova i blogova, da rukopise na veliki konkurs Edicije Zavetina šalju na internet adresu zavetine@verat.net . Ili na adresu Edicija ZAVETINE, 11000 Beograd, Serdar Janka Vukotića 1/13.

Uslovi konkursa predviđaju da svaki autor može konkurisati sa više neobjavljenih i nepublikovanih rukopisa, koji se šalju Zavetinama u digitalnoj formi i odštampani na papiru, sa obaveznim podacima o autoru i izričitom potvrdom pisca da nije publikovao ili štampao već negde delo u celini. Nema ograničenja tematskih, ni starosnih. No obim rukopisa ne može premašiti 10 št. tabaka ili 160 stranica otkucanih slovima veličine 12 pinta, uobičajen A4 format, sa uobičajenim novinarskim proredom. Ponešto od radova koji su već pristigli i ušli u širi izbor rukopisa Zavetine su objavile na na nekoliko blogova, ponajviše na blogu http://www.zavetineplusultra.blogspot.com/ , ali i na drugimk blogovima Blogossfere ZAVETINA. Predlažemo zainteresovanima da posete i blog http://www.zavetineabovo.blogspot.com/ , polaznu stanicu Blogosfere Zavetina, kao i zvanični sajt Zavetina, gde su objavljeni književni konkursi http://www.zavetine.com/

Rokovi konkursa Zavetina su praktično završeni, osim tzv. Velikog konkursa, koji je produžen i koji se završava kroz mesec dana. Znači, nije preostalo mnogo vremena do kraja ovog konkursa. Svi učesnici konkursa, koji to do sada nisu učinili, treba da pošalju osim digitalne verzije svojih rukopisa, i štampanu na papiru verziju!!! Ako ima još onih kojima je nešto nejasno, neka pogledaju tekst konkursa na zvaničnom sajtu Zavetina.

Мој предак је дрво, најновија књига песама С. Гароње

У СЕМАНТИЧКОМ САГЛАСЈУ КОЖЕ И КОРЕ

(Славица Гароња: Мој предак је дрво, Књижевно друштво «Свети Сава», Београд 2007)

(Фотодокументација ЗАВЕТИНА : Некадашњи мишљеновачки брест Запис на крају Просјанског пута)

Неко је давно написао, и биће да је то био неко из света књижевности, да је песник по много чему сличан дрвету: са егзистенцијом (телом) на земљи, коренима у архетипском и предачком, духовним стремљењима и визијама у небеском. Дрво, као и песник, умире усправно, и њихова смрт не може остати неопажена. Она доноси извесне потресе у животном миљеу култура којима припадају. Наравно, оних култура које имају свест о пунини и дијалектичком јединству животних и духовних потенција, свест о вертикали и целини. Сложили се ми или не са овим аналогијама, - Славица Гароња је онтологију свог песничког текста у новој књизи повезала и умрежила (у једном његовом слоју, додуше) са митологијом и поетиком дрвета, са његовом осветовљеном повесницом. На путу за своју Аркадију, како песникиња каже, она «среће» и ускрсава свог моћног, вечног претка, и у досегнути песнички код учитава и семантизује своје суђајно дрвеће (пагански храст Лужњак, словенска липа...) као једину достојну попутбину, као својту и сапатнике, исписнике и дуговечнике, и успут «разговара» с њима као са истосудбеницима са (истог) крстопутног тла и из истог поднебесја, трагајући за својим «двојником», за «тајном постања» и оним што је записано на кори као на кожи. Кора и кожа оваплоћују се тако у тело текста, и што је на кори од века уписано – то је и на дерми. Кора се чита као кожа, и обратно. На целу цивилизацију «навучена» је једна кожа, на тело флоре – једна кора. Овде као да смо на трагу Рилкеа и оне његове чувене филозофеме о ружи, и у случају наше песникиње то би гласило: једно дрво, све дрвеће у ствари, или: један човек, сви људи у ствари. А у крајњој кристализацији и духу ове поеме о дрвету, можда би најтачније било рећи овако: једно, дрво, сви људи у ствари. Хроника оваплоћеног тела улива се у неоваплоћени дермиј (и обрнуто) и отеловљује поетику уцелињеног разнобразја. Свет флоре овде се антропоморфанизује и трансформише у поетске и културолошко-цивилизацијске симболе који су задржали и свој пагански патос и етос, али и «прихватили» новозаветна значења и смисао.
Мој предак је дрво
Што старим, све више враћам се биљу,
мудрости трава,
миру корења.
Вечном поретку ствари.

Изгубити се у шуми.
У потрази за двојником.
Живот је ионако само сан
кроз који треба протрчати
на врховима прстију.
......................................
Трагати за тајном записаном
на кори.
Разговарати без речи с дрвећем,
прецима,
ћутати са травама.
Исповедати се пупољцима.
.............................................
Боже, да ми је још једном да положим главу
на оне цветне баште
моје Аркадије,
где безбрижно спава мој златни век.
............................................................
Само ви уливате утеху, дајете поверење,
да све људско је грешка
и пролазно, моји родови и годови
а ви остајете, врхови моји вечни.
......................................................
Корење ми је у вама,
Храпава кора ми је кожа,
Глава ми је у крошњи,
у вечности.

Лепу песничку морфологију дрвећа (шумских ускличника, заправо) васпоставила је Славица Гароња у својој насловној песми, у којој пева дрво завичајно; дрво (из) детињства; дрво испред куће; дрво у гробљу; дрво покрај пута; дрво испред цркве; дрво на црквишту; дрво на Слобоштини; дрво у Бузети, од кога је сатворена древна црквица у овоме месту (код Глине, на Банији); крсно дрво; дрво са Космета (оно жалобито дрво из народне песме, дрво вечности); шумовито дрво из народних збегова и сеоба, што ће рећи повесно (голготско) дрво; а у најдоњим слојевима овог текста своју крошњу сеновито и наткриљујуће шири и еденско дрво, дрво изгона. Помало у духу витменовске религиозности и митологије природе из старих списа, ова поема сва је од антрополошких и повесних иктуса лирско-химничне нерватуре који извиру из два правца – личних евокација на плану дихотомија и аналогија прошлост/садашњост/будућност, и трагања за универзалним симболима којима би се јесења егзистенција човека до краја обујмила и прожела пролетњом семантиком дрвета.
Остале четири песме (поеме) Староегипатска молитва, Парусија, Марија из Магдале и Doroti Parker blues за мога драгог, са архетипске матрице општих културолошко-цивилизацијских симбола призивају магијско-избавитељски знак на индивидуално и лично. Тако древна риданица са обала Нила о вечној дилеми (трагичној немогућности) благовременог препознавања и разабирања правог и неправог чињења, мудрог и немудрог избора, добра и зла, невиности и греха, вере и сумње, среће и несреће, задобија своју ововремену и свевремену, оваплоћену индивидуализацију у песниковом гласу. Онај стари рапсод, (или је то пре какав праведник, наш ближњи, можда, кога смо давно отерали од дома својега!) гле, нариче нашим гласом са нашег прозора (или испод нашег пенџера) и гле, глас му је млад и свеж, млађи и свежији од нашега! Он рида, сећајући се нас!
...Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од
несреће немам где
да се склоним....
.................................
Добра већ дуго варају, а лоше не могу избећи.
................................................................................
Где сам то, Боже, заборавио и затурио
себе?
...............................................................
Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на
небу, свакога дана,
Они који ме нису довољно волели!

Марија из Магдале у знаку је песникињиног бдења и ишчекивања, у Васрксној Ноћи Света, да се догоди сусрет са Логосом, да се пројави ологошено и изнова се оваплоте Спас, Пут и Откровење у помрчини људског меса, у свакоданом и свакидашњем, у верничкој нади, у песникињиној сумњи и слабости, у греху и покајању, у Слову и Чину, у радости и жалости, у прегнућу и болести. А Логос ће се јавити само онима који су спремни за то, према бескрвној жртви вере њихове.

...Иако све је исто као и пре
и не види се ништа.
Ал у непојмљивом мом Бићу све је
другачије.
Тамо, где скривен је
и од мене саме, сусрет с Тобом...
.
Парусија је досезање литургијске суштине песме, догледање задушне светлости поезије, епифанија, помен вечном животу у (земаљском) исходу.

Парусија, ово је реч из које извире
песма, тај највиши рад духа.
Парусија, све више се односи и на
моје драге који више нису
на овом свету.
..........................................................
Парусија, са последњом
годином овог века
отишла је и она.
И сви су отишли са њом.
А темељно је збрисана
и земља по којој сам ходила
и на којој су
некада давно сви они
рођени...

Doroti Parker blues за мога драгог је дијалектичка апотеоза љубави, мали лирско-философски трактат о немогућности љубави, реквијем телесним (животним) плимама и осекама, поема о налажењу и губљењу (и губљењу као налажењу), о задобијању и лишавању. Сва од одрицања и негација које у светлостима властитих супротности обнављају свој виталитет, своју покретачку силу, ова поема у основи, ипак, слави љубав, уздиже њене укривене реверзибилне моћи, њену божанску енергију која се не губи, већ само мења свој облик чију појавност (биће) човек није увек у стању да препозна. А песник је ту да помогне то препознавање.
...Све сличности су се претвориле
у разлике.
И хиљаду врлина претворило се
у хиљаду мана.
.....................................................
Све друго и даље живим сама.
у мом батргању кроз живот,
тако те мало има у мом свету.
Јер, хиљаду врлина претворило се
у хиљаду мана.
Још си ми леп у оку,
још ме желиш, пожелим те,
благосиљам и час кад те сретох,
ал не волим те, не волим те, драги!
...........................................................
Ал миље ме сада осваја,
док изговарам реч «драги»,
иако то одавно ниси.
Таворимо тако, забављени својом ћутњом
и године проведосмо у ћутању!
Ал тако ми прија ова реч «драги»,
никад ти пре изговорена,
чије значење сам заборавила,
затурила, драги.
Иако то одавно ниси.
Иако поред тебе сам,
и не желим никог другог.
Реч која ми замењује све
што ми недостаје с тобом.

Ако си ти у себе дубоко сакрио
ову нашу песму, ако она још у нама постоји
ја сам та која ће да је каже,
која мора да је каже....

Славица Гароња написала је песничку књигу снажне лирске интонације са химничним патосом и молитвеним узнесењима, даровала нас је поезијом евокативних опсервација, пресека и сажимања у којој се укрштају лично и опште и где се повесно и савремено преклапају и једначе у објекцијама песничке спознаје света, нудећи нам стварност апсолутних увида у њеној чистој есенцији.

Анђелко АНУШИЋ*

_______

*

Анђелко Анушић (1953 , Градина на Сувој Међи, Босна и Херцеговина). Песник, прозни писац, есејиста, публициста, критичар, антологичар, аутор на десетине наслова књига.