ZAVETINE u novom ruhu i poznatom duhu

Nedavno je publikovana redizajnirana verzija zvaničnog sajta ZAVETINA

Tokom jula meseca 2009. godine postavljena je nova verzija ZAVETINA, prepoznatljiva po ugrađenoj izvrsnoj umetničkoj fotografiji Mirjane Sokolović (1949, Ivanje, Srbija), snimljenoj negde u južnoj Srbiji, možda na planini Radan?

Na prvoj stranici je uglavnom sve ono što bi eventualni posetilac trebalo da sazna, ako ništa ne zna o Zavetinama. Već na sledećoj, onoj prema kojoj vodi link izdavačka inicijativa, eventualni posetilac ovog zvaničnog sajta moći će, prošavši kroz kapiju Zavetina, da uđe u zamršeni, ali pregledni, možda pomalo i mistični lavirint Sazvežđa ZAVETINE, gde će pored ostalog moći da se upozna doista sa onom drugom i drukčijom Srbijom, koja se nazire iza neskrivenih ideala ZAVETINA. Izdavačkih, kulturnih, književnih, istraživačkih, vodećih...

Blogosfera ZAVETINA deo je Sazvežđa ZAVETINE, a u taj složeni svet elektronskog izdavaštva vode istovremeno sličice ili fotke i linkovi, na koje samo treba kliknuti. Predlažemo posetiocima da klikću na link, slovni, a ne na sličicu iliti fotku, ispod, jer je tako sigurnije i bolje.Sajt ima i dva brojača poseta, prvi na naslovnoj strani, i drugi, skriven, koji evidentira posete brojnim blogovima Zavetina.

U Zavetinama ima puno novosti, svežih, najsvežijih, tokom jeseni, publikovaćemo ih češće, kao i probrane priloge naših savremenih književnih poslenika koje ignoriše oficijelna nomenklatura...

***

Ovih dana javio nam se Filip Ivanović, mlad pisac, rođen u Podgorici, 05.09. 1981. Završio Filološku gimnaziju u Podgorici 2000. Prevodilac sa engleskog jezika 3 godine. Trenutno zaposlen u NVO MANS na programu borbe protiv korupcije. Objavio jednu zbirku priča pod naslovom „Amaterska raspodija“ u Podgorici, 2001. godine. Neuspješan emigrant u Mančesteru, Engleska u 2003. godini. Želja mu je da se u Crnoj Gori, koja je užasno siromašna po pitanju prepoznavanja i izdavanja neafirmisanih stvaralaca, stvari potpuno preokrenu. Mi smo nedavno publikovali drugu knjigu proze na našem sajtu Novo sazvežđe, uz podršku Googla.

Javljaju nam se i mnogi drugi pisci, ne samo iz Srbije, nego sa prostora svih bivših republika SFRJ, koji prepoznaju ono što radimo. Među njima najveći je broj onih koji žive izvan većih kulturnih središta Beograd, Novi Sad, Niš, Priština, Sarajevo, Zagreb, Skoplje. Javljaju nam se i pisci sa margine, ali i porodice preminulih pisaca, nudeći delovi rukopisnih zaostavština.

Sve češće nam se javljaju i prevodioci dela srpskih pisaca na svetske jezike.

ZAVETINE su u novom ruhu objavile i dva nova stalna konkursa, književni i prevodilački. Vredi ih pogledati, obavestiti se. Zavetine nastoje da, kao Veb izdavač, prošire usko grlo i da srpsku književnost izvedu iz geta i brloga, bez ičije novčane pomoći, osim retkih filantropa...

Ministarstvo kulture Republike Srbije i Pokrajinski sekreterijat za obrazovanje i kulturu omogućuju redovno objavljivanje Letopisa Matice srpske, što je lepo, i drugih uniformisanih provincijskih časopisa... Omogućuju putem tajanstvenih konkursa i prevodjenje dela pisaca vrlo bliskih vlasti... Neka... Videćemo šta će i od toga ispasti... Ali mi znamo, nemamo iluzija, da prevodioci po svetu nisu naivni... i da se vrlo malo, vrlo malo prevodi sa srpskog na druge svetske jezike ono što je zaista novo i vredno...

Pesnik Miroslav Todorović poslao nam je svoj stihovani izveštaj iz Trešnjevice, pesničko-fotografsko-skulptorrski, sad objavljujemo samo sliku jedne duplje, ne i stihove o njoj. Možda nekom drugom prilikom?

Druga Srbija se pomalja iz tih duplji jedne stare zaboravljene jabuke.

Zavetine su, da li znate, osnovale i tri elektronske Biblioteke, uz pomoć Googla, iz kojih možete pozajmiti knjige naših najpoznatijih pesnika, kao i pisaca iz Rusije, Rumunije. Jednostavanom komandom, klikom Saver us, možete doći do Gorskog vijenca, i do drugih knjiga publikovanih na književnim konkursima Zavetina poslednjih nekoliko godina.

Na samom zvaničnom sajtu ZAVETINA ništa više neće moći da se dobije besplatno, osim informacija, upućivanja, gde to može. Jer i Zavetine, posle toliko godina postojanja, treba od nečeg da "žive" i da stvore novac neophodan za štampanje štampanih izdanja... Zvanični sajt Zavetina, redefinisan, redizajniran, pre svega je namenjen online prodaji štampanih izdanja knjiga i časopisa Zavetina...

Interesovanje za konkurse ZAVETINA ne prestaje

21 januar, 2009 2:02 pm

Postovanje!

Zanima me da li se dati literarni radovi mogu slati na ovu e-mail adresu rasudenac@verat.net

?Koliko radova moze poslati jedan autor?Da li postoji neko starosno ogranicenje?Da li postoji neko ogranicenje po pitanju teme ili duzine rada?Bila bih vam zahvalna ukoliko biste mi odgovorili!Pozdrav!

Maja Antic

Napomena urednika:

ZAVETINE su prošle 2008. godine o svojoj 25 - godišnjici npostojanja, raspisale nekoliko književnih konkursa. Za 30 novih rukopisa knjiga pesama, romana, hronika, prepeva, studija, eseja itd. Tzv. Veliki konkurs Edicije ZAVETINE. Rukopisi su primani do kraja decembra 2008., ali zbog velikog interesovanja, rok je produžen do 25. februara 2009. godine.

Tim povodom smo dobili na stotine pisama, sličnih Majinom, pa koristimo priliku da skrenemo pažnju posetiocima naših sajtova i blogova, da rukopise na veliki konkurs Edicije Zavetina šalju na internet adresu zavetine@verat.net . Ili na adresu Edicija ZAVETINE, 11000 Beograd, Serdar Janka Vukotića 1/13.

Uslovi konkursa predviđaju da svaki autor može konkurisati sa više neobjavljenih i nepublikovanih rukopisa, koji se šalju Zavetinama u digitalnoj formi i odštampani na papiru, sa obaveznim podacima o autoru i izričitom potvrdom pisca da nije publikovao ili štampao već negde delo u celini. Nema ograničenja tematskih, ni starosnih. No obim rukopisa ne može premašiti 10 št. tabaka ili 160 stranica otkucanih slovima veličine 12 pinta, uobičajen A4 format, sa uobičajenim novinarskim proredom. Ponešto od radova koji su već pristigli i ušli u širi izbor rukopisa Zavetine su objavile na na nekoliko blogova, ponajviše na blogu http://www.zavetineplusultra.blogspot.com/ , ali i na drugimk blogovima Blogossfere ZAVETINA. Predlažemo zainteresovanima da posete i blog http://www.zavetineabovo.blogspot.com/ , polaznu stanicu Blogosfere Zavetina, kao i zvanični sajt Zavetina, gde su objavljeni književni konkursi http://www.zavetine.com/

Rokovi konkursa Zavetina su praktično završeni, osim tzv. Velikog konkursa, koji je produžen i koji se završava kroz mesec dana. Znači, nije preostalo mnogo vremena do kraja ovog konkursa. Svi učesnici konkursa, koji to do sada nisu učinili, treba da pošalju osim digitalne verzije svojih rukopisa, i štampanu na papiru verziju!!! Ako ima još onih kojima je nešto nejasno, neka pogledaju tekst konkursa na zvaničnom sajtu Zavetina.

Мој предак је дрво, најновија књига песама С. Гароње

У СЕМАНТИЧКОМ САГЛАСЈУ КОЖЕ И КОРЕ

(Славица Гароња: Мој предак је дрво, Књижевно друштво «Свети Сава», Београд 2007)

(Фотодокументација ЗАВЕТИНА : Некадашњи мишљеновачки брест Запис на крају Просјанског пута)

Неко је давно написао, и биће да је то био неко из света књижевности, да је песник по много чему сличан дрвету: са егзистенцијом (телом) на земљи, коренима у архетипском и предачком, духовним стремљењима и визијама у небеском. Дрво, као и песник, умире усправно, и њихова смрт не може остати неопажена. Она доноси извесне потресе у животном миљеу култура којима припадају. Наравно, оних култура које имају свест о пунини и дијалектичком јединству животних и духовних потенција, свест о вертикали и целини. Сложили се ми или не са овим аналогијама, - Славица Гароња је онтологију свог песничког текста у новој књизи повезала и умрежила (у једном његовом слоју, додуше) са митологијом и поетиком дрвета, са његовом осветовљеном повесницом. На путу за своју Аркадију, како песникиња каже, она «среће» и ускрсава свог моћног, вечног претка, и у досегнути песнички код учитава и семантизује своје суђајно дрвеће (пагански храст Лужњак, словенска липа...) као једину достојну попутбину, као својту и сапатнике, исписнике и дуговечнике, и успут «разговара» с њима као са истосудбеницима са (истог) крстопутног тла и из истог поднебесја, трагајући за својим «двојником», за «тајном постања» и оним што је записано на кори као на кожи. Кора и кожа оваплоћују се тако у тело текста, и што је на кори од века уписано – то је и на дерми. Кора се чита као кожа, и обратно. На целу цивилизацију «навучена» је једна кожа, на тело флоре – једна кора. Овде као да смо на трагу Рилкеа и оне његове чувене филозофеме о ружи, и у случају наше песникиње то би гласило: једно дрво, све дрвеће у ствари, или: један човек, сви људи у ствари. А у крајњој кристализацији и духу ове поеме о дрвету, можда би најтачније било рећи овако: једно, дрво, сви људи у ствари. Хроника оваплоћеног тела улива се у неоваплоћени дермиј (и обрнуто) и отеловљује поетику уцелињеног разнобразја. Свет флоре овде се антропоморфанизује и трансформише у поетске и културолошко-цивилизацијске симболе који су задржали и свој пагански патос и етос, али и «прихватили» новозаветна значења и смисао.
Мој предак је дрво
Што старим, све више враћам се биљу,
мудрости трава,
миру корења.
Вечном поретку ствари.

Изгубити се у шуми.
У потрази за двојником.
Живот је ионако само сан
кроз који треба протрчати
на врховима прстију.
......................................
Трагати за тајном записаном
на кори.
Разговарати без речи с дрвећем,
прецима,
ћутати са травама.
Исповедати се пупољцима.
.............................................
Боже, да ми је још једном да положим главу
на оне цветне баште
моје Аркадије,
где безбрижно спава мој златни век.
............................................................
Само ви уливате утеху, дајете поверење,
да све људско је грешка
и пролазно, моји родови и годови
а ви остајете, врхови моји вечни.
......................................................
Корење ми је у вама,
Храпава кора ми је кожа,
Глава ми је у крошњи,
у вечности.

Лепу песничку морфологију дрвећа (шумских ускличника, заправо) васпоставила је Славица Гароња у својој насловној песми, у којој пева дрво завичајно; дрво (из) детињства; дрво испред куће; дрво у гробљу; дрво покрај пута; дрво испред цркве; дрво на црквишту; дрво на Слобоштини; дрво у Бузети, од кога је сатворена древна црквица у овоме месту (код Глине, на Банији); крсно дрво; дрво са Космета (оно жалобито дрво из народне песме, дрво вечности); шумовито дрво из народних збегова и сеоба, што ће рећи повесно (голготско) дрво; а у најдоњим слојевима овог текста своју крошњу сеновито и наткриљујуће шири и еденско дрво, дрво изгона. Помало у духу витменовске религиозности и митологије природе из старих списа, ова поема сва је од антрополошких и повесних иктуса лирско-химничне нерватуре који извиру из два правца – личних евокација на плану дихотомија и аналогија прошлост/садашњост/будућност, и трагања за универзалним симболима којима би се јесења егзистенција човека до краја обујмила и прожела пролетњом семантиком дрвета.
Остале четири песме (поеме) Староегипатска молитва, Парусија, Марија из Магдале и Doroti Parker blues за мога драгог, са архетипске матрице општих културолошко-цивилизацијских симбола призивају магијско-избавитељски знак на индивидуално и лично. Тако древна риданица са обала Нила о вечној дилеми (трагичној немогућности) благовременог препознавања и разабирања правог и неправог чињења, мудрог и немудрог избора, добра и зла, невиности и греха, вере и сумње, среће и несреће, задобија своју ововремену и свевремену, оваплоћену индивидуализацију у песниковом гласу. Онај стари рапсод, (или је то пре какав праведник, наш ближњи, можда, кога смо давно отерали од дома својега!) гле, нариче нашим гласом са нашег прозора (или испод нашег пенџера) и гле, глас му је млад и свеж, млађи и свежији од нашега! Он рида, сећајући се нас!
...Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од
несреће немам где
да се склоним....
.................................
Добра већ дуго варају, а лоше не могу избећи.
................................................................................
Где сам то, Боже, заборавио и затурио
себе?
...............................................................
Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на
небу, свакога дана,
Они који ме нису довољно волели!

Марија из Магдале у знаку је песникињиног бдења и ишчекивања, у Васрксној Ноћи Света, да се догоди сусрет са Логосом, да се пројави ологошено и изнова се оваплоте Спас, Пут и Откровење у помрчини људског меса, у свакоданом и свакидашњем, у верничкој нади, у песникињиној сумњи и слабости, у греху и покајању, у Слову и Чину, у радости и жалости, у прегнућу и болести. А Логос ће се јавити само онима који су спремни за то, према бескрвној жртви вере њихове.

...Иако све је исто као и пре
и не види се ништа.
Ал у непојмљивом мом Бићу све је
другачије.
Тамо, где скривен је
и од мене саме, сусрет с Тобом...
.
Парусија је досезање литургијске суштине песме, догледање задушне светлости поезије, епифанија, помен вечном животу у (земаљском) исходу.

Парусија, ово је реч из које извире
песма, тај највиши рад духа.
Парусија, све више се односи и на
моје драге који више нису
на овом свету.
..........................................................
Парусија, са последњом
годином овог века
отишла је и она.
И сви су отишли са њом.
А темељно је збрисана
и земља по којој сам ходила
и на којој су
некада давно сви они
рођени...

Doroti Parker blues за мога драгог је дијалектичка апотеоза љубави, мали лирско-философски трактат о немогућности љубави, реквијем телесним (животним) плимама и осекама, поема о налажењу и губљењу (и губљењу као налажењу), о задобијању и лишавању. Сва од одрицања и негација које у светлостима властитих супротности обнављају свој виталитет, своју покретачку силу, ова поема у основи, ипак, слави љубав, уздиже њене укривене реверзибилне моћи, њену божанску енергију која се не губи, већ само мења свој облик чију појавност (биће) човек није увек у стању да препозна. А песник је ту да помогне то препознавање.
...Све сличности су се претвориле
у разлике.
И хиљаду врлина претворило се
у хиљаду мана.
.....................................................
Све друго и даље живим сама.
у мом батргању кроз живот,
тако те мало има у мом свету.
Јер, хиљаду врлина претворило се
у хиљаду мана.
Још си ми леп у оку,
још ме желиш, пожелим те,
благосиљам и час кад те сретох,
ал не волим те, не волим те, драги!
...........................................................
Ал миље ме сада осваја,
док изговарам реч «драги»,
иако то одавно ниси.
Таворимо тако, забављени својом ћутњом
и године проведосмо у ћутању!
Ал тако ми прија ова реч «драги»,
никад ти пре изговорена,
чије значење сам заборавила,
затурила, драги.
Иако то одавно ниси.
Иако поред тебе сам,
и не желим никог другог.
Реч која ми замењује све
што ми недостаје с тобом.

Ако си ти у себе дубоко сакрио
ову нашу песму, ако она још у нама постоји
ја сам та која ће да је каже,
која мора да је каже....

Славица Гароња написала је песничку књигу снажне лирске интонације са химничним патосом и молитвеним узнесењима, даровала нас је поезијом евокативних опсервација, пресека и сажимања у којој се укрштају лично и опште и где се повесно и савремено преклапају и једначе у објекцијама песничке спознаје света, нудећи нам стварност апсолутних увида у њеној чистој есенцији.

Анђелко АНУШИЋ*

_______

*

Анђелко Анушић (1953 , Градина на Сувој Међи, Босна и Херцеговина). Песник, прозни писац, есејиста, публициста, критичар, антологичар, аутор на десетине наслова књига.

Нови прикази "Пасије по Амарилису" М. Лукића

У Новинама Београдског читалишта, бр. 36 (септембар- октобар 2008), у рубрици Излог нових књига, објављено је између осталог, и приказ Пасије по Амарилису, најновијег романа Мирослава Лукића (два ступца, стр. 34-35). По мишљењу Небојше Ћосића, Тешку психолошку причу, Лукић успева да контролише и како смо рекли успешно из "породичног круга" психолошког преводи на друге равни. Кроз духовни профил Филипа Сенковића и грагменте његовог рукописа Књига мог живота (овде између осталог имамо "књигу у књизи") улазимо у раван интелектуалне прозе, а кроз мистерију поводом Августинине смрти, у нешто убрзанију нарацију и напете дијалошке пасаже. Лукић је успео да различите елементе грађе уклопи и напише занимљив роман из савременог живота, дубионски улазећи у ликове потомака тзв. "црвене буржоазије" са Дедиња, до успешних "транзиционих" Срба и света који је маргинализован.

Повезане вести са овом: http://www.edicijabranicevo.blogspot.com

Белешка: Иван Шишман