Одломак и коментар. Уносна тема

[Одломак из Великог дворишта Стевана Раичковића, издање Просвете, 1971, 123 стр.Уредник Жика Стојковић.Библиотека "Просвета", књ. 41; тираж - непознат; вероватно огроман?]

Знак препознавања.

     (....) Било је у великом дворишту и тужних призора.
     Читаво једно пролеће, под гранатом кајсијом уз саму кућу, лежао је у наслоњачи мој најмлађи стриц Василије који је код нас дошао као тек отпуштени затвореник. Робијао је дуге три године у неком далеком казамату, на мору, као комуниста. Првих дана су га отац и мајка изнбосили из куће и полагали у наслоњачу прекривену дебелим ћебетом и јастучићима. Није могао сам да иде. На робији је био тучен воловском жилом по табанима, тако да су му они били, кад је стигао код нас, црни и скоро трули од удараца. Сећам се његове светле, златасте косе заваљене у јастуку и плавих очију које су гледале у нњебо и гранати врх кајсије што се дизао изнад његове наслоњаче. Знао сам, по очевој и маминој причи, а највише по његовим добрим плавим очима, да стриц Василије није ни крао, ни убијао. Нисам тада могаои да схватим зашто је онда толико пропатио. Та помисао ме је м,учила. Далеки казамат крај мора увукао се у моју дечачку главу обавијен тајанственошћу и чудом.
       После неколико година, када је почео рат, погинуо је као партизан. Више немам стрица Василија. А тако бих волео да и он прочита ову причу у којој сам га се после толико година сетио.
        (стр. 122-123, наведеног издања)
_______________________

         Ту Раичковићеву књигу за децу пронашао сам пре неколико година, сређујући кућну библиотеку - тамо у околини Кучева. Књига је пуна пресованих цветова павити (беле лозе, како кажу у мом селу на на обалама Пека - на оним истим обалама на којима је рођен и Раичковић). Ту књигу сам читао, ако се не варам, и раније, као ученик основне школе; испуњавала ме је неописивом тугом. Читао сам је и касније;па и онда када сам се упустио у пустоловину  звану Несебичан музеј, састављање једне антологије српске поезије 20. века. Тада сам, почео да схватам пораз овог песника, илити кастрацију, како је сам признао у својој приступној беседи у академији. Читајући неку врсту Раичковићевих мемоара, на  жалост, наилазио сам на противуречности овог песника, на кога су понеки савременици гледали као на књижевног свеца. Он то сигурно није био. Идеологија се овог лирика дотакла на најкобнији начин, али кога све није? Тако да сам, са годинама које су пролазиле, и крај Раичковићеве књиге "Велико двориште" (цитат који сам навео)   гледао друкчијим очима. Погледајте, шта Раичковић ставља на најповлаштеније место своје књиге за оне најнаивније, децу. Причу о свом најмлађем стрицу. Партизану. Не голооточанину, или хавајцу - како су се између себе звали.Као уредник најутицајнијег издавачког монополистичког предузећа, угледни песник је као приповедач дискретно оживљавао причу која је у то време - наметачких партизанских легенди - била уносна тема... 
        

Два напоредна колосека: најзваничнија, тј. бирократска књижевност, и – бездана / Бела Тукадруз

Амблем Концентричних кругова. ЗАВЕТИНЕ.
Знак препознавања

.... Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце. 

(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је  после сто година самоће!)  ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.

То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити... Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске ЗАВЕТИНЕ, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега

нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим  посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била... Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја... Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).

Издавачки и медијски монополи некадашње комунистичке државе нису се много и суштински изменили у овом транзиционом раздобљу  који би требало да буде новокапиталистички, али по много чему, поготово у култури и литератури, они су још увек ригидно неокомунистички.   ....
Видети више:
     http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8%D1%98/

Пет издања ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА у Француској 7

У оквиру 47. београдског међународног сусрета писаца у уторак 28. септембра у 12 h у Удружењу књижевника Србије представиће се алтернативни издавач Шумадијске метафоре из Младеновца.Ове године представља се пет књига у издању Шумадијских метафора, Културног центра Младеновац и  Библиотеке „Деспот Стефан Лазаревић“ из Младеновца. О њима ће говорити Никола Костадиновић директор и Душан Стојковић, уредник Шумадијских метафора.

То су књиге 

СТО

(ПОВОДОМ СТО КЊИГА „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА“)

Приредио ДУШАН СТОЈКОВИЋ

_______________________

БЕЛАТУКАДРУЗ

LAS  VILAJET

(АНОНИМНА ХРОНИКА)

Одабране песме 1993 - 2003

________________________

ЖЕЉКО ЈАНКОВИЋ

КАРЛ ГИНТЕР

                                                 У ДВОСТРУКОЈ ЕКСПОЗИЦИЈИ

____________

ДУШАН  СТОЈКОВИЋ

ГРАМАТИКА СМРТИ

ПРОЗА – IDEM

ТУЂОЗЕМЦИ

_______________

ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2010.

Посебним блоком у  овом Зборнику прилога заступљени су Ана Митрашиновић добитница Гласа публике 2009, инострани гост Шумадијских метафора 2009. Славе Ђорђо Димоски, учесници међународног сусрета писаца на промоцији Шумадијских метафора 2009 – Едуард Акулин, Алберто Гарсија Тереса и Ерол Туфан, добитник књижевне награде Богородица Тројеручица Милисав Тешић. Посебна пажња (уводна студија и изабране песме) посвећена је добитнику повеље Карађорђе за 2009. годину Мирославу Лукићу....

          Видети више обавештења  на овој интернет адреси: 

https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/arhipelag-iluzija/knizevniprogramsumadijskemetaforeuokviru47medunarodnogbeogradskogsusretapisaca

Mala priča o velikom Sioranu / Zoran M. Mandić

NAJEZDA FESTIVALSKIH KIRBAJA

Vreme u kome živimo sve više je talac najezde festivala. Poslednjih godina,poput virusne goznice, festivali, u Srbiji niču, kao pečuke posle kiše, od seoskih poljana do glavnih gradskih trgova. U njihovu mrežu grupice samoproklamovanih “veličina i vedeta” bahato uvlače i razvlače poeziju i pozu, a sve to uz garniranje dodelama brojnih novoustanovljenih književnih nagrada. Pri čemu se nagrade dodeljuju tzv. velikim, ili čak najvećim, inostranim autorima. Naravno da  posle brojnih festivalskih vašara kreću uzvratne posete organizacionih lidera, predsednika i direktora - zemljama iz kojih su dovučena njihova tzv. najveća književna imena, dok se potom računi šalju gradskim, pokrajinskim i republičkim sekretarijatima i ministarstvima za kulturu. I sve to ne bi bilo tako strašno da se festivalske parade ne održavaju pod «firmama» i tendama društava i uduženja književnika i pisaca. A, zbog tako velikog rasipništva ta ista društva i udruženja ostaju bez novca koji bi mogli da troše i drugi njihovi članovi, posebno oni iz senke. Poznata je istina da se za organizaciju samo jednog festivala, recimo poezije, traže od države sredstva u iznosu od dva-tri miliona dinara i da ti iznosi planu za dva-tri dana sve ružnijih festivalskih fešti, kirbaja i krkanluka. Nakon festivalskih groznica organizatori tradicionalno, i to horski, uzimaju na  napadački nišan državu i njenu političku  infrastukturu, kritikujući sve i svakoga zbog činjenica da su ostali bez i jednog dinara u preostalih 360 dana godine, tako da nemaju para, ne samo za redovan rad svojih društava i uduženja, nego ni za servisiranja računa za komunalne troškove i potrošenu struju. I, ko je taj, pitaju se poreznici Srbije, ko će jednom da stavi tačku na sve to i  autoritativno okonča rasipničke igre bez granica. Alavost festivalskih izumitelja i organizatora prevšila je svaku meru, pogotovo što se svi njihovi programi odvijaju u strogo zatvorenim krugovima. U krugovima “demokratski” ne cenzurisanih selekcija učesnika i laureata i njihovih nastupa, samo, po pozivu. Na srpskim književnim festivalima najuočljivije su grupe privilegovanih stalnih učesnika, od kojih mnogi liče na jadne ponavljače u školama.  Čemu onda svi ostali pisci bez privilegija – jedno je od logičnih pitanja, koja u siromašnoj savremenoj Srbiji ne postavljaju samo njeni poreznici. Isti oni koji plaćaju i trpe direktore manifestacija od nekoliko dana, a posle kojih i dalje dobijaju pistojne plate, iako ništa ne rade, niti imaju šta da rade.  Da li i oni imaju neka ekonomska pava u ujdurmama i  simpozijskim kolima i okruglim stolovima, koje kreiraju njihove vođe. Iako smo odavno prestali da učimo od Starih Grka, vreme je da se vratimo na karaktere načina njihovih proslava. Vreme je za odvažno odupiranje “kulturi” koja projektuje i produkuje nekulturu bahatosti u funkcionisanju mehanizama dodela privilegija i povlašćenih statusa. Vreme je da se na skupštinama pisaca više ne mogu birati «vođe» i po njihovom diktatu njihovi upravni odbori, a da na tim  izborima ne prisustvuje manje od polovine (50 + 1 odsto) njenih članova,  kojima je jedini spas u poštenom tajnom izjašnjavanju i glasanju. Virus festivalskih groznica nije ptičji grip, pa da se njegov epidemijsko-pandemijski nalet, ne može zaustaviti. Rešenje je situirano u metodama efikasnih eliminacija alavih festivalskih vođa, njihovih slugana i pomagača. Za kraj treba se setiti šta je sve podrugljivo mislio, filoofski i ironički napisao veliki Emil Sioran o: nagradama, intervjuima, ordenima, akademijama i privilegijama. Živeo je Sioran skromno i tiho, hranio se u studentskim menzama Pariza, živeo u potkrovlju, a jedino prevozno sredstvo mu je bio bicikl.. Nije imao čak ni nacionalnu penziju koju danas u Srbiji uživaju mnogi neostvareni «stvaraoci» - kalankusteri, koje niko ne čita, dok oni jadni, nažalost, ne čitaju Siorana.