Два напоредна колосека: најзваничнија, тј. бирократска књижевност, и – бездана / Бела Тукадруз

Амблем Концентричних кругова. ЗАВЕТИНЕ.
Знак препознавања

.... Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце. 

(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је  после сто година самоће!)  ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.

То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити... Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске ЗАВЕТИНЕ, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега

нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим  посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била... Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја... Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).

Издавачки и медијски монополи некадашње комунистичке државе нису се много и суштински изменили у овом транзиционом раздобљу  који би требало да буде новокапиталистички, али по много чему, поготово у култури и литератури, они су још увек ригидно неокомунистички.   ....
Видети више:
     http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8%D1%98/

Пет издања ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА у Француској 7

У оквиру 47. београдског међународног сусрета писаца у уторак 28. септембра у 12 h у Удружењу књижевника Србије представиће се алтернативни издавач Шумадијске метафоре из Младеновца.Ове године представља се пет књига у издању Шумадијских метафора, Културног центра Младеновац и  Библиотеке „Деспот Стефан Лазаревић“ из Младеновца. О њима ће говорити Никола Костадиновић директор и Душан Стојковић, уредник Шумадијских метафора.

То су књиге 

СТО

(ПОВОДОМ СТО КЊИГА „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА“)

Приредио ДУШАН СТОЈКОВИЋ

_______________________

БЕЛАТУКАДРУЗ

LAS  VILAJET

(АНОНИМНА ХРОНИКА)

Одабране песме 1993 - 2003

________________________

ЖЕЉКО ЈАНКОВИЋ

КАРЛ ГИНТЕР

                                                 У ДВОСТРУКОЈ ЕКСПОЗИЦИЈИ

____________

ДУШАН  СТОЈКОВИЋ

ГРАМАТИКА СМРТИ

ПРОЗА – IDEM

ТУЂОЗЕМЦИ

_______________

ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2010.

Посебним блоком у  овом Зборнику прилога заступљени су Ана Митрашиновић добитница Гласа публике 2009, инострани гост Шумадијских метафора 2009. Славе Ђорђо Димоски, учесници међународног сусрета писаца на промоцији Шумадијских метафора 2009 – Едуард Акулин, Алберто Гарсија Тереса и Ерол Туфан, добитник књижевне награде Богородица Тројеручица Милисав Тешић. Посебна пажња (уводна студија и изабране песме) посвећена је добитнику повеље Карађорђе за 2009. годину Мирославу Лукићу....

          Видети више обавештења  на овој интернет адреси: 

https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/arhipelag-iluzija/knizevniprogramsumadijskemetaforeuokviru47medunarodnogbeogradskogsusretapisaca

Mala priča o velikom Sioranu / Zoran M. Mandić

NAJEZDA FESTIVALSKIH KIRBAJA

Vreme u kome živimo sve više je talac najezde festivala. Poslednjih godina,poput virusne goznice, festivali, u Srbiji niču, kao pečuke posle kiše, od seoskih poljana do glavnih gradskih trgova. U njihovu mrežu grupice samoproklamovanih “veličina i vedeta” bahato uvlače i razvlače poeziju i pozu, a sve to uz garniranje dodelama brojnih novoustanovljenih književnih nagrada. Pri čemu se nagrade dodeljuju tzv. velikim, ili čak najvećim, inostranim autorima. Naravno da  posle brojnih festivalskih vašara kreću uzvratne posete organizacionih lidera, predsednika i direktora - zemljama iz kojih su dovučena njihova tzv. najveća književna imena, dok se potom računi šalju gradskim, pokrajinskim i republičkim sekretarijatima i ministarstvima za kulturu. I sve to ne bi bilo tako strašno da se festivalske parade ne održavaju pod «firmama» i tendama društava i uduženja književnika i pisaca. A, zbog tako velikog rasipništva ta ista društva i udruženja ostaju bez novca koji bi mogli da troše i drugi njihovi članovi, posebno oni iz senke. Poznata je istina da se za organizaciju samo jednog festivala, recimo poezije, traže od države sredstva u iznosu od dva-tri miliona dinara i da ti iznosi planu za dva-tri dana sve ružnijih festivalskih fešti, kirbaja i krkanluka. Nakon festivalskih groznica organizatori tradicionalno, i to horski, uzimaju na  napadački nišan državu i njenu političku  infrastukturu, kritikujući sve i svakoga zbog činjenica da su ostali bez i jednog dinara u preostalih 360 dana godine, tako da nemaju para, ne samo za redovan rad svojih društava i uduženja, nego ni za servisiranja računa za komunalne troškove i potrošenu struju. I, ko je taj, pitaju se poreznici Srbije, ko će jednom da stavi tačku na sve to i  autoritativno okonča rasipničke igre bez granica. Alavost festivalskih izumitelja i organizatora prevšila je svaku meru, pogotovo što se svi njihovi programi odvijaju u strogo zatvorenim krugovima. U krugovima “demokratski” ne cenzurisanih selekcija učesnika i laureata i njihovih nastupa, samo, po pozivu. Na srpskim književnim festivalima najuočljivije su grupe privilegovanih stalnih učesnika, od kojih mnogi liče na jadne ponavljače u školama.  Čemu onda svi ostali pisci bez privilegija – jedno je od logičnih pitanja, koja u siromašnoj savremenoj Srbiji ne postavljaju samo njeni poreznici. Isti oni koji plaćaju i trpe direktore manifestacija od nekoliko dana, a posle kojih i dalje dobijaju pistojne plate, iako ništa ne rade, niti imaju šta da rade.  Da li i oni imaju neka ekonomska pava u ujdurmama i  simpozijskim kolima i okruglim stolovima, koje kreiraju njihove vođe. Iako smo odavno prestali da učimo od Starih Grka, vreme je da se vratimo na karaktere načina njihovih proslava. Vreme je za odvažno odupiranje “kulturi” koja projektuje i produkuje nekulturu bahatosti u funkcionisanju mehanizama dodela privilegija i povlašćenih statusa. Vreme je da se na skupštinama pisaca više ne mogu birati «vođe» i po njihovom diktatu njihovi upravni odbori, a da na tim  izborima ne prisustvuje manje od polovine (50 + 1 odsto) njenih članova,  kojima je jedini spas u poštenom tajnom izjašnjavanju i glasanju. Virus festivalskih groznica nije ptičji grip, pa da se njegov epidemijsko-pandemijski nalet, ne može zaustaviti. Rešenje je situirano u metodama efikasnih eliminacija alavih festivalskih vođa, njihovih slugana i pomagača. Za kraj treba se setiti šta je sve podrugljivo mislio, filoofski i ironički napisao veliki Emil Sioran o: nagradama, intervjuima, ordenima, akademijama i privilegijama. Živeo je Sioran skromno i tiho, hranio se u studentskim menzama Pariza, živeo u potkrovlju, a jedino prevozno sredstvo mu je bio bicikl.. Nije imao čak ni nacionalnu penziju koju danas u Srbiji uživaju mnogi neostvareni «stvaraoci» - kalankusteri, koje niko ne čita, dok oni jadni, nažalost, ne čitaju Siorana. 

Страва по Драгославу Михаиловићу

Двориште у коме сам одрастао, Мишљеновац, Звижд (фотографија Ивана Лукића, мај 2010)

Драгослав Михаиловић, књижевник :Андрић ме бранио од Тита

После петог октобра погледао сам свој досије који је имао око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране
 
Драгослав Михаиловић, један од наших најзначајнијих писаца, рођен је у Ћуприји. Као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и од 1950. до 1952. године провео је у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. ..
 
И у књизи „Преживљавање” указујете на голооточка страдања. Ових дана сведоци смо да су џелати гласнији од жртава?

Нажалост, тако је. Један од највећих џелата – Јово Капиџић ових дана објавио је књигу, слика се по телевизијама, а у Музеју друга Тита представљена је та бесмислена књига. Питам се да ли би неки од Хитлерових зликоваца могао да има промоцију какву је имао Јово Капиџић. О њему сам више пута писао као о највећем живом злочинцу на Балканском полуострву. Више пута сам рекао да је он пролио толико крви да би њоме могао да напуни базен у којем би пливао ради одржавања кондиције. Питам се како га ти паметни новинари, који су га интервјуисали, нису питали како се осећао док је убијао. Чудим се да га нису упитали колико је људи у свом бесмисленом животу побио и да ли је знао зашто их је убијао.


Пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. Да ли сте Ви видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, тадашња Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да погледају своје тајне досијее. Пратио сам догађаје и јавио се на објављени телефон. Тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, кога сам познавао, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране. Такво сам обавештење добио. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име. Ту операцију, ми голооточани разумели смо као листу за ликвидацију.

Да ли сте накнадно нешто успели да сазнате?

После петооктобарских промена, од оба министарства, савезног и републичког, од Зорана Ђинђића, председника владе, и Војислава Коштунице, председника СР Југославије, тражио сам информације о операцији „Муња” и питао ко ме је ставио на листу. Никакав озбиљан одговор нисам добио пуне три и по године. Тек после више интервенција, посредством Министарства правде Републике Србије, добио сам одговор од БИА да у мом досијеу такво решење не постоји. Наговештено ми је, тај документ нисам видео, да ме је на једну такву листу ставила Савезна служба ДБ. На ову листу стављен сам октобра 1979. године, када је Јосип Броз Тито почео озбиљно да поболева, а потом и умро.

Јесу ли уопште престали да Вас уходе?

Моје праћење, стална обавештајна контрола (СОК), како су то звали, трајало је све до 1990. године када сам, изгледа, престао да будем опасан по самоуправну Југославију. Имао сам тада 60 година....
 
Објављено у Политици:[објављено: 04/05/2010] : видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Андрић%20ме%20бранио%20од%20Тита%20%20ПОЛИТИКА.htm