Са насловне. I

..
..

        ИЗ МАЛДОРОРОВИХ ПЕВАЊА

.... Од тренутка када су га стрпали у тај затвор до тренутка када излази из њега јака му грозница испија лице, мршти веђе, испија очи. Ноћу он размишља јер не може да спава. Преко дана мисао му се вине с ону страну зида тог пребивалишта глупости, све док не побегне или док га не избаце као кужног из тог вечног самостана; и тај је поступак схватљив .Когати пак раку, то често превазилази снагу_људске природе. Мислиш ли, странче, да је лако пијуком разбиијати ову земљу која нас најпре храни, а затим нам пружа удобну постељу, заштићену од зимских ветрова који дувају по-мамно у овим хладним пределима, мисилиш ли да је лако ономе који држи пијук својим дрхтавим рукама, пошто је читавог дана грчевито опипавао образе оних који су још недавно живели и који сада ступају у његово царство, када угледа увече пред собом исписан пламеним словима на сваком дрвеном крсту онај страшни проблем који човечанство још није решило: смртност или бесмртност душе. Према створитељу света одувек сам гајио љубав; али ако после смрти нема живота, зашто ноћу често видим као се отварају гробови и како њихови житељи подижу полако оловне поклопце и одлазе да удишу свеж ваздух.

— Престани да радиш, гробару. Узбуђење ти одузима снагу; изгледаш слаб као трска; била би лудост да наставиш. Ја сам јак; ја ћу те заменити. А ти се склони;даваћеш ми упутства уколико не будем радио добро.

— Како су му руке мишићаве и како је пријатно гледати га док копа земљу с таквом лакоћом. — Не треба да ти нека безразложна сумња помућује мисао: сви ти гробови разасути свуда по гробљу као цветови по ливади — поређење које није баш најтачније — достојни су да буду мерени спокојним компасом филозофа. Опасна привиђења могу да се јаве и усред дана; но она се јављају најчешће ноћу. Стога се не чуди тим фантастичним утварама што се привиђају твојим очима.Дању, када ти је дух спокојан, испитај своју свест, она ће ти са сигурношћу рећи да је Бог, који је створио човека од једног дела свога ума, безгранично добар и да ћепримити после земаљске смрти у наручје то своје ремек-дело. Гробару, зашто плачеш? Чему те сузе као у жене? Запамти добро : ми смо на овој лађи без кормила само зато да бисмо патили. А човекова је заслуга што га Бог сматра способним да победи своје најтеже патње..........

— Где сам? Није ми се ваљда променила нарав? Осећам како снажан дах утехе дотиче разведрено чело, као што пролећни лахор буди наду у старцима. Ко је овај човек чија је узвишена беседа била пуна мисли које не би могао било ко да изрекне? Каква музика у неупоредивој мелодичности његова гласа! Више волим да слушам њега кад говари него друге кад певају. Међутим што га више посматрам, то ми се његово лице чини мање искрено. Израз његовог лица уопште је у чудној суп-ротности са речима које је једино Божја љубав могла да надахне. Његово наборано чело обележено је неизбрисивим жигом. Тај жиг који га је пре времена учинио старим, да ли је то жиг части или срама? Да ли његове боре треба да нам уливају поштовање? Не знам, и страх ме је да то сазнам. Иако говори оно што не мисли, ипак верујем да има разлога да тако поступа, подстакнут оним бедним остацима у себи уништеног милосрђа. Он је утонуо у нека мени непозната разми-шљања и удвостручава напор при овом тешком послу којега се раније није прихватао. Зној му облива тело; он то и не примећује; изазива у човеку тужнија осећања него дете у колевци; о! како је суморан! ... Одакле долазиш? ... Странче, допусти ми да те дотакнем, да се моје руке, ненавикле на додир живих, спусте на твоје племенито тело....

Лотреамон, МАЛДОРОРОВА ПЕВАЊА, књ. САБРАНА ДЕЛА - Нолит, Београд, 1964, стр. 58-60

ЛеЗ 0010244